Putopisi jednog Voyagera

Baltik – Dan 13. – Talin (Estonija)

Posted on 24 July 2010 by mario

Autobus za Estoniju je krenuo u 10 sa stanice u Rigi. Prevoznik Eurolines ima nekoliko kategorija buseva koji voze za Rigu, od kojih oni malo skuplji imaju i Wi-Fi. Dobili smo sedište na sećiji. tj. šaragama, odmah iza dvojice mladih Rusa, koji su sa trećim, koji je sedeo dijagonalno od njih, sve vreme nešto pričali, razmenjivali flaše piva i neke “žestine”, iako je konzumacija alkohola bila zabranjena u busu.

Sve vreme puta na sever ka Talinu, od zaliva Rige (tj. Riškog zaliva) nas je odvajala gusta četinarska šuma. Da GPS nije pokazivao da je iza nje more, nekoncentrisanom putniku bi lako promakli oni retki trenutci kada se na kratko sa leve strane ukaže zaliv u svoj svojoj lepoti.

Iako granice izmedju zemalja EU više ne postoje, u smislu carine i kontrole, njihovo ukidanje ne znači neophodno da vas po prelasku granice neće zaustaviti policija te neke druge zemlje u rutinskoj kontroli. Ljubazni Estonski policajac je brzo pregledao pasoše, upitavši jedino Anu sa srbijanskim pasošem gde ide, kojim poslom i koliko ostaje. Izgleda da se nova crvena farba pasoša naše zemlje još uvek nije osušila kako treba.

Putovanje autobusom od Rige do Talina traje četiri i po sata i izuzetno je prijatno, pre svega zbog prelepe prirode. Ulazak u sam Talin kao da je trajao pola sata. Primetio sam semafore, široke ulice, veći broj pešačkih prelaza, uopšte infrastrukturu koja prati urbanu sredinu, medjutim, osim porodičnih kuća nikako da ugledam neku zgradu ili nešto drugo što bi nagovestilo da smo konačno stigli.

Sama gradska autobuska stanica nije ništa posebno i nalik je nekoj palanačkoj. Upalio sam iGO kako bih video koliko smo daleko od hostela, dok je Ana otišla da promeni novac u estonske krune (EEK). iGO je pokazivao da nam je hostel udaljen 4km, što mi je bilo čudno, jer smo hostele uvek birali po kriterijumima od kojih je jedan i blizina centru/trajektu/stanici. Nisam imao učitanu Google Mapu na telefonu, a estonsku karticu za internet još nisam kupio, tako da umalo nismo krenuli na stranu koju je pokazao iGO. Srećom, spominjao sam da Lux kategorija autobusa ima Wi-Fi. Kako bi se pojavio jedan od tih autobusa, pojavio bi se i net na par minuta, dok bus ne istovari putnike i ne produži po svom rasporedu, što mi je bilo dovoljno da konsultujen i Google Maps i utvrdim da se hostel nalazi na svega kilometar i nešto od stanice, što je već bilo prihvatljivije za pešačenje sa 20kg opreme na sebi. U tome se Ana vratila nose?i veliku svotu kruna, kojima smo planirali platiti hostel. Nismo hteli da menjamo više, jer obično autobuska stanica nije mesto na kojoj je kurs najpovoljniji. Kako smo se proteklih dana teško navikavali na letonski lat, koji je jači od eura, radovali smo se prelasku na valutu u kojoj se dobije mnogo više od cifre eura koju promenimo u menjačnici.

Hostel smo lako našli, tj. ulicu i broj u kojoj je, medjutim, nekom čudnom logikom tri ulaza u zgradu nose broj 39. Kod nas bi to bili brojevi 39, 39a i 39b, medjutim Estonci nisu hteli izgleda da komplikuju. Unapred se izvinjavam ukoliko u očiglednom kontekstu o Estoniji, napišem Letonija. Prethodnih dana sam u Letoniji neprestano za Letoniju govorio Estonija, a na engleskom sam govorio “Letonija”, umesto “Latvia”, što je poprilično otežavalo praćenje razgovora mojim sagovornicima.

Na recepciji hostela nas je dočekala ne baš pričljiva Ruskinja (sudeći po imenu) i par minuta kasnije smo otključali vrata skromne dvokrevetne sobe. Kupatilo je bilo levo od sobe, u hodničiću koji su delile četiri sobe, tuš desno i ni jedno ni drugo nikad nije bilo zauzeto.

Dva sata su prošla od kako nam je autobus stigao u Talin, a Ana i ja smo grabili ka najbližem šoping centru kako bismo tamo pronašli povoljan kurs u menjačnici, pre nego što krenemo ka samom centru i starom gradu. Pola sata kasnije, u narednom tržnom centru, u samom centru grada, se ispostavilo da smo se prevarili za kurs, te da je isti bio znatno povoljniji u Viru tržnom centru. Mogli smo da uštedimo 200 EEK, što je oko 10 EUR. Brzo sam pronašao Tele2 prodavnicu u kojoj sam uzeo pre-paid karticu na kojoj neograničeno korišćenje interneta dnevno košta oko 15 EEK (skoro 1 EUR dnevno), što je dosta povoljnija ponuda od one u Letoniji, gde je ponuda obuhvatala 1,nešto EUR po danu, sa limitom od 2 ili 5GB protoka mese?no, sad sam već zaboravio, ali nije toliko ni bitno.

Dok sam čekao u Tele2, blenuo sam u veliku plazmu na zidu na kojoj su se bez prestanka vrtele kompanijine promo reklame. Ton je bio utišan, pa nisam mogao da slušam “jezik”, ali ispod je proletao titl namenjen verovatno ovakvim situacijama, pa primetih u jednom trenutku da je jedan red titla na estonskom, a drugi na ruskom. Pokupio sam karticu i izasli smo iz tržnog centra, seli da nešto pojedemo, kad sam iskoristio priliku i da ubacim novu karticu. Sve je trebalo da bude automatski podešeno, medjutim kako stvar nije radila, vratim se do njih da ih pitam za podešavanja, pa me zapade neka druga devojka u korisničkom centru. Za razliku od njene koleginice od malopre, koja je perfektno govorila engleski, ova druga me je prvo pitala da li govorim ruski, a onda nastavila na slabijem engleskom. Problem sa internetom je bio trivijalan i brzo rešen. Problem sa ruskim uporno ostaje.

Jos jedna sitnica koja mi se svidela u Estoniji, a kada je reč o cenama je to da ih izražavaju i u EEK i u EUR, što svakako znatno olakšava orijentaciju u cenovnom koordinatnom sistemu.

Dok smo sedeli u Hasburgeru, nekoj lokalnoj franšizi koja uveliko nalikuje Mc Donaldsu, listali smo besplatan vodič kroz grad koji smo pokupili na recepciji hostela/hotela. Vodič je na simpatičan način pričao istoriju grada, kukao kako im je bilo teško pod ruskom okupatorskom čizmom i uporno podvlačeći kako se od sticanja nezavisnosti Estonija okrenula zapadu. To znači da im je dupe okrenuto ka Rusiji. Nadam se da sapun čvrsto drže, jer mali znak nepažnje i eto im ruske raketne baterije ili cevi za naftu duboko u njihovoj teritoriji.

Istorija Estonije u većoj meri prati sudbinu Letonije, sa tim izuzetkom da su prvobitno Estoniju porobili Danci, a ne Nemci. Jedna zanimljiva legenda je povezana sa danskom zastavom i njenim nastankom. Danski kralj Valdemar se iskrcao u Estoniju i zaratio sa lokalnim plemenima, jer ista nisu hteli da predju u Hrišćanstvo. Opkolio je Talin i lokalna plemena se na kraju predaju. Medjutim, kad je danski kralj to najmanje očekivao, lokalci se udruže i napadnu danski kamp, pobiju većinu vojske, zamalo i samog kralja, ali se on i deo vojske spasi, pa u nastavku bitke se pomoli bogu da mu ovaj pomogne i tada sa neba padne u njegove ruke crvena zastava sa belim krstom, dizajn koji će kasnije preuzeti sve nordijske zemlje. Naravno, sa “Daneborgom”, kako se zove ta zastava, skill mu se povećao za +3, strength za +4, dexterity za +3, a stamina za +5 i pobeda je bila neminovna. Kasnija istraživanja pretpostavljaju da se ta bitka odigrala ne kod Talina, već kod Viljandija, gradića u koji mi idemo na kamp.

U vodiču smo videli da osim što su “izumili” Skype, što im niko ne osporava, Letonci Estonci (hvala Ana) tvrde da su oni izmislili i marcipan. Navodno je neki šegrt trebao da umesto svog gazde, koji se uprpao, za nekog onovremenog Miškovića trebao da spremi neki lek za “Miškovićevu” boljku, ali uz prethodnu obavezu da i sam proba taj “lek” (zato se gazda i uprpao, pa posao uvalio šegrtu), pa je šegrt lukavo sve sastojke zamenio slatkim sastojcima. Kad je “Mišković” probao “lek” isti mu se toliko dopao da je odmah otkupio sva prava za proizvodnju, kupio pola lokala u Knez Mihajlovoj, odmarališta na moru, placeve na Novom Beogradu, raspale fabrike po “južnoj pruzi”, a kažu čak i privatni avion… Toliko mu se dopao taj slatkiš, koji se zove marcipan.

Štampani vodič nam nije rekao da se samo 31% Estonaca izjašnjava kao religiozno, odnosno da pripada nekoj crkvi. Da li je to posledica “pozorišta u kući” kojeg su imali sa velikim bratom ili su ljudi batalili religiju okrenuli se sebi i svom kljusetu, ostalo mi je nepoznato.

Šetajući se centrom Talina, starim gradom, koji je opasan zidinama i u kome je sve vrlo autentično, oboma nam se javila asocijacija na neki stari grad na Mediteranu. Kamene ploče po kojima gazimo, stare kuće uredno sredjene i renovirane, radnje koje nude suvenire, male bašte kafea, stidljivo ogradjene i ponekad zakamuflirane u zelenilo ne ometaju uživanje šetača u špartanju ulicama. Tada se setim Zmaj Jovine u Novom Sadu i toga kako šetač mora biti obazriv, jer bi se mogao saplesti i upasti u nečiji “kafučino”.

I slično onome što je Dugme nekad pJevalo: “Ljeto, avgust, naivne Švabice jedre. Šezdeset druge, šezdeset treće kad ste mladi bili.” tako su se i ove lepe Estonke (a i Estonci su lepi, baš onako po Ewelininom ukusu) šetale u srednjovekovnim ‘aljinama, reklamirajući obližnju tavernu ili vam nudeći bademe uvaljane u cimet i šećer. Mladi Estonac je odmah pored kule starih gradskih zidina pravio novac od bakra, udarajući velikim maljem kalup u koji je prethodno ubacio bakarnu pločicu. Sličan suvenir možete kupiti u mnogim srednjovekovnim gradovima. Ovaj put sam preskočio talinski bakrenjak, jer sam već u dzepu nosio riški, a kod kuće me je čekao poljski. Valja se nešto i uštedeti. Momenat koji mi se nije svideo je postojanje “uniformisanih” ljudi, uglavnom mladići i po koje devojče, koji su vas presretali i vabili u njihov restoran. To me je podsetilo na Tursku, u kojoj ispred vas iskoče crnomanjasta momci, pa nikad niste sigurni da li će izvući “ćakiju” i tražiti vam pare ili će probati da na 15 jezika upitaju odakle ste, da bi zatim ponovili “Seerbia” i onda vas na engleskom počeli ubedjivati da treba da udjete baš u taj njihov restoran…a čudi me da do sada ni jedan pri ubedjivanju nije potegao i pomenutu “ćakiju”.

Iz nekog principa, koji kaže da u centru turističkog mesta ne jedeš, ukoliko to nije McDonalds, odlučismo da se prošetamo do najvišeg dela starog grada, a da u povratku jedemo u nekom restoranu u koji nas niko neće uteravati.

Nekoliko kamenito popločanih ulica kasnije bili smo na terasici sa koje se pružao divan pogled na zalazak sunca na jednoj strani i grad sa tornjevima crkava na drugoj. Voleo bih da znam i koja je koja strana sveta billa, medjutim, ono što su nas učili u školi, da sunce se sunce radja u Sovjetskom savezu, gde ga proleterijat svake noći kuje do zore i da nestaje na zapadu, gde ga jevrejski lihvari i masonski bankari rasparčaju svake noći, ovde nije vredelo. Ovde su i istok i zapad i priče ustvari sever, tako da verujem da ovde decu u školi uče da sunce pravi Deda Mraz, koji ustvari u zoru baci plameni bumerang, koji mu se naveče vrati, a par kasnije ga Deda Mraz opet “baci” i tako dok se “ne onesvesti”, kad nastane zima i sunca nema jako dugo.

A arhitektura grada je zaista jedinstvena. Video sam ih mnogo, ali ni na jednom mestu toliko starih privatnih kuća. Stanete ispred jedne kuće, pogledate je i pomislite kako je lepa, pridjete tabli, očekujete da cete se iznenaditi i pohvaliti je kad vidite da je izgradjena 1750. godine, a onda se zabezeknete kad vidite da je napravljena 1550.

Za večeru smo se odlučili posetiti restoran Kloostri Ait, čije ime u prevodu znači “Manastirski Ambar” i nismo se pokajali za izbor. Cene su duplo skuplje nego u Srbiji i što se pre na to naviknete i prestanete sve preračunavati u blisku vam valutu ili u broj radnih sati potrebnih da taj novac zaradite, biće vam sve ukusnije i prijatnije. Ana i ja se sad šalimo da jedva čekamo da se vratimo u Srbiju pa da odemo negde na biftek “za male pare”.

Dve ulice vode sa vrha starog grada u njegovo podnožje, a zbog medjusobnog položaja ih zovu “noge”, jedna je kraća, a druga duža noga. Gledajući posle kartu ispalo je da smo nas dvoje, kao neki kamenčići iz bubrega prošli nekom srednjom nogom i opet smo se našli u hotelu, u kome su svi natpisi na estonskom, ali gde svi govore medjusobno na ruskom. Kao da smo došli u Stari Rim, gde je sve napisano na latinskom, a svi parlaju neki “aškalijski” jezik.

Posted in travel | Tagged Baltic, Estonia, Talin, travel | 1 Comment

Baltik – Dan 12. – Riga (Letonija)

Posted on 22 July 2010 by mario

Da ne ostanem dužan ni rusofilima i ornitolozima, koji klanjaju pred mutiranim američkim beloglavim orlom, kao ni ljubiteljima desnice…ruke (samo vežbajte, kažu da su nas komunjare lagale za onu presahlu moždinu)…za izgled autora se pobrinula majka priroda, za frizuru ovaj ove?i jastuk, u koji sam zavaljen, a za ton se pobrinula ambasada Ruske federacije.

Evo nas u Rigi. No, da krenem ispočetka. Sve je počelo kada je “naš” narod sišao medj’ ostale ljude i nije krenuo na ovu stranu gde sam sada ja, već tamo gde ste sada vi (a ako ovo čitate u Amerikama, znajte da smo i tamo bili prvi, samo su Djenovljani imali jači lobi i bolji marketing), što je na ovoj strani gde sam sada ja ostavilo prostora za raznorazne druge narode. Ono čega se ja seć, a bio sam isuviše mali da bih se setio ne?eg pre toga, je da su ovde živeli Livonci, nešto ko Madjari, samo ni nalik. Onda se jednog dana pojaviše neki strendžeri i ponudiše neke “benefite”, ali pod uslovom da Livonci “nemaju drugog boga osim mene”. To se Livoncima nije svidelo, te oni ljubazno odbiše strendžere. Ispostavilo se da su rekli ne Nemcima, a istorija će pokazati mnogo puta da se Nemcima ne sme re?i ne, jer im to potegne neki živac, pa se odmah late nekog sikirčeta ili Bi-ciklona i u afektu urade svašta. Tako su i ovde, ubili boga u Livoncima, ono malo njih što je preživelo se razbežalo, a to je onda ostavilo prostora da se ovde u nekom XIII veku nasele neka druga plemena, konkretno Letonci, ?ije komšije Litvanci su im ujedno i najbliži rod. I tako se tu nasele Letonci. Imali su već izgradjen grad Rigu, luku, kožna sedišta, alu felne, šiber, muziku, ma sve full, a nije im smetalo što nisu prvi vlasnik. Lupali su Nemci i njima vaspitne, ali novac je vrteo gde sikirč nije, pa su se i Švabe naselile u velikom broju na ovim prostorima. Zli jezici bi rekli da ih je bilo ko bubašvaba, ali ne i ja. Bilo ih je ko bubarusa. Po Rigi su sve crkve digli Nemci, a Bosanci su verovatno i tada bili zidari na “baušteli”. Bajaga je pevao i godine su prolazile, a posle Nemaca su Letoncima na grbači sedeli Litvanci sa Poljacima, pa Švedjani sa Švedjankama, a ovo poslednje se Letoncima mnogo svidelo, pa i dan danas kažu kako im se tada podiglo mnogo štošta…škole, bolnice…štošta. Onda su došli carski Rusi, pa su parče po parče uzimali ono što su mislili da im pripada. U tom “uzimanju” nastradalo je kako kažu 40% letonske populacije. Sa dolaskom Rusa je spontano došla i kuga…u XVIII veku. Koji passé, strašno. Ameri su sigurno već tada pravili HIV virus. XIX vek je u celoj Evropi bio kao neko proleće, svi su se nešto kao budili, pa i Letoniji. Probudili su se seljaci, probudila se buržoazija, probudili se crni, probudili se crveni, probudio se i proleterijat, koji se ovde probudio i pre nego što je nastao, od čega bi Letonci, da su katolici, mogli napraviti neki “mirakul” i silne lare zgrnuti, ali nisu. Oni su luterani, a oni koji se edukuju našim dnevnim novinama znaji da je ni manje ni više Martin Luter King osnivač te crkve. Ja da sam juče umro, ne bih znao da su postojala dva kralja. Za mene je Elvis kralj. Jedino što nisam siguran da li mi onda Grejslend dodje kao otadžbina.

I dok ja kukam nad apatridnom sudbom, Letonci izvojevaše svoju nezavisnost 1918. (pssst, za one sa slabijim ulaznicama, to je kraj Prvog svetskog, a tada smo i mi dobili deo “žitnice Evrope”), nakon što su rasterali nemačku buržoaziju i rusku “krasnu” armiju. I tako u ovoj zemlji ostade samo fin svet, koji je živeo srećno do kraja života, što je za neke bilo do ’41., a za neke do ’44. Prve je “Švaba udariooo”, a četvrte se vratili kamaradi sa pentagramom na glavi, koji su oterali manje više sve Švabe, i one naoružane i one koji su se tu radjali stotinama godina unazad, a onda, da kuće ne zvrlje prazne dovedu svoje baćuške i nasele ih tu.

E tuuu ustvari počinje zaplet! Ovo je sada “sojuz” i svi smo braća te stoga svi pričamo ruski. Jer kako ćemo biti braća ako se ne razumemo. I otuda je bilo “moderno” da svi Letonci znaju ruski. Onda prodje skoro 50 godina, modni trendovi se menjaju, Varšavska crvena više nije u modi, a i šavovi popucali, pa se ljudi počeli oblačiti u NATO plavu ili eko zelenu, a da prostite, imadu i one pedere, što se oblaču u šareno. Ako se dvoumite za boje, obucite se u zlato, jer dijamanti su večni, a pas je čovekov najbolji prijatelj.

A kad im je tikva pukla, sa ove strane je ostalo puno Rusa. Kad se to brojčano iskaže, država ima recimo 2.1 milion duša, a Rusi su trećina, što je 700.000 glava. Po Litinim rečima postoji antagonizam izmedju dva naroda, o kome se ne priča, a takodje postoje i kvartovi u koje se ne zalazi, majice i obeležja koja je najsigurnije ne nositi i sl.

E sad, Rusi ovo smatraju Rusijom, koja se zove Letonija. Za njih obična formalnost. Za ove druge noćna mora. I za mene, kao posmatrača noćna mora.

Dolazimo Lita, Ana i ja danas do Ruske ambasade u Rigi, gde hočemo da pronadjemo Aleksandra Š, koji je neki “?imbenik” u ambasadi. Dobijanju njegovog imena i broja telefon je prethodila priča i priča sa neljubaznom Anom Karenjinom iz Ruske ambasade (voz je ne pregazio dabogda), koja nam je dala njegov broj, na koji se on nije javljao dva dana. Ne treba ni da kažem da sam poslao nekoliko mailova konzulatu i ambasadi i da mi ni na jedan nije odgovoreno, dok se jedan odbio nazad bez obrazloženja, drugom je inbox bio pun, što verovatno znači da imaju nepročitanih mailova koje im je još Regan slao, a tu je bio i mail njihovoj ambasadi u Hrvatskoj, na koji sam takodje ostao uskraćen za odgovor. Ceo “problem” je nastao davno, kada su izdati prvi pasoši, no da skratim priču, kada mi je rečeno u Srbiji da će mi pasoš biti gotov pre nego što krenem na put, a nije bio. Kada mi je devojka na šalteru, pošto sam pola dana čekao u redu da podignem pasoš, rekla da nije još stigao, te da dodjem u ponedeljak, a ja sam već u subotu u Svedskoj. Za vadjenje vize nisam imao dovoljno vremena, pa mi je jedina alternativa bilo da probam uči u Rusiju bez vize, jer na sajtu ministarstva pisalo sa uz vaučer agencije može i tako. Moj hotel je imao svespremno, samo su čekali moj MiG (i mojih 20€) pa da mi pošalju taj vaučer. Pošto nisam hteo da rizikujem, pa da me sa ruske granice vrate nazad, zbog čega bih napravio sebi velike troškove, odlučismo da je najbolje da se raspitamo u njihovoj najbližoj ambasadi pije li vode taj vaučer ili ne. Tu je na scenu stupio Aleksandar Š. koji je bio neuhvatljiv kao da je ambasador Nikaragve, a ne neki ćata u ruskom birokratskom tenku.

Po dolasku pred ambasadu smo savladali prvu prepreku, ljubaznog letonskog policajca, koji nas je uputio na interfon ambasade.*bzzzz bzzzz* DA? Tu Lita počne objašnjavati ko smo, šta smo, šta hoćemo i ko nam treba. Posle cele priče se sa druge strane čulo GAVARITE PO RUUSKI. Počne Lita ispočetka, sluša ne taj neko, a kad je završila, tišina…sa druge strane nikog. 10 sekundi kasnije seopet javlja neko na intkom i opet nas pita šta nam treba, ovaj put na letonskom. Lita opet objasni, a glas nas pošalje u konzulat, tu blizu. U konzulatu nas dočekuje deda koji je generacija Cara Nikolaja, a od od svih jezika na šarenom globusu govori samo ruski. “A gdcije su vaem dokuuumenjta?” Evo ih jebem te ćorava, što nisi portir u gerontološkom ili u domu invalida! “A štooo vum trijeba Aljeksaandr?” Zini da ti kažem, ali na engleskom. NE GAVARIJUM PO FAKIN RUSKI. Jadna Lita se upljuva pokušavaju?i da mu objasni u čemu je problem i zašto nam treba taj Aleksandar, ali dugo nekorišćenje ruskog i ovih dana samo engleskog nisu pomogli. “A vuu…nezmoožno…muzeej…muzeej…” dopiru do mene samo pojedine reči dok se trudim da skontam “dje ba zapelo”. Deda upire prstom u Muzej medicine koji se smestio izmedju ambasade i konzulata i polako nas “ispraća” iz “ordinacije”. Šta ćemo, opet kod “našeg” čika milicajca. On reče da i sa druge strane ima konzularni deo i da je možda onaj general Ždanov iz konzulata na to mislio. Mi tamo, a tamo red kao na gerontologiji. Sve nosioci crvenoarmijskih spomenica, a svi nešto snuždeni, ko da su došli kod Topalovića da im uzme meru za sanduk. Mi na šalter, a tamo, iza dva prsta debelog stakla službenik pokazuje Liti da govori u mikrofon…pardon, da GAVARI u mikrofon. Ne mogu da verujem, ni jedan jebeni službenik ne govori ni jedan drugi jezik osim ruskog! Kako izgleda razgovor za posao u ruskoj ambasadi?
-Dobrui denj.
-Dobrui denj.
-Do you speak English or any other language?
- I do.
- Ja izvinjajus. Sledajušći!

Jedino ovakav metod eliminacije bi rezultirao tolikim učinkom.

Tu neka baka iz reda počne da pomaže Liti, prevede na ruski ono što joj je Lita rekla na letonskom, a što sam joj ja objasnio na engleskom, pošto sam prethodno uvideo problem na srpskom. Ne smem ni da pomislim šta je do čoveka došlo. Izašli smo ne saznavši ništa novo, osim činjenice da niko od “baćuški” ne govori letonski. Vizu mogu napraviti, ali ako donesem vaučer i to predam u rekordno kratkom roku, a tu je i trošak izrade vize, ma koliki iznos bio, reših da ne gubim svoje vreme i novac, a složismo se da imamo još vremena da smislimo kuda čemo posle kampa, za Litvaniju, što bi me posebno radovalo, jer je drugačije ne bih video ili negde drugde.

Bilo kako bilo, otišli smo u celodnevnu šetnju Rigom, a neka zapažanja od danas su da imaju jako puno igrališta za decu, kao da na njima svet ostaje, a ne na biračkom telu za naredne opštinske izbore, da i u Rigi ima puno starih drvenih kućica, samo treba izaći iz centra koji je ogrezao u jugendstil (i koji je najočuvanije takvo jezgro na svetu, te je pod zaštitom UNESCO-a), da im je gradski prevoz pouzdan, skoro modernizovan elektronskim čitačima i magnetnim kartama (pomalo nepotrebno, kako kažu), da postoje i menjačnice koje ne naplaćuju fiksnih pola lata za menjačke usluge, da se Segway može iznajmiti u Mežaparks (veliki “šumski” park u kome je i zoološki vrt), ali su cene suludo visoke. Konstatovali smo i da im se sva ženska imena završavaju na a i e, a muška na s (Rudolfs, Arturs, Egils…), čak i strana pišu sa s na kraju, pa im je Bred Pit ustvari Breds Pits.

Ručak opet u Lidu, u kome je atmosfera kao u nekoj od taverni u Neverwinter Nights (prvi deo), i žamor i muzika i neki renesansni ambijent, jedino svemu tome nije doprinosio de?ko koji radi tu, a koji se zove Elvijs. Kao da dodjete u neki naš tradicionalni restoran i uslužuje vas Jamezdin sa tarzankom. Ali dobro, to sam samo onako usput primetio..

Ako niste nikad probali, probajte Kvass ili Veselibas. Bezalkoholna pića sličnih, a opet različitih ukusa. Onda ležanje u Vermanes parku i slušanje blues-rocka koji dopire sa obližnje bine.

A naveče smo odlučili da odemo do neke plaže u pravcu Jurmale i gledamo zazak sunca. Sišli smo u Bulduruu, par km nadomak Jurmale. Opet sitni pesak, samo ovaj put malo ljudi, bolja temperatura, sunce u padu ka horizontu, savršeno svetlo za fotografiju, a na aparatu Sigma 10-20 koja hvata sve.

Tih sat vremena na plaži, taj spontani odlazak “negde” je, mogu sigurno reći, bio najlepši dan do sada.

Vraćajući se kod Kristine u stan, kod koje smo opet odseli, po njenim uputstvima sidjemo sa voza malo ranije, da ne moramo do centra, pa nazad do nje tramvajem, ali devojke umesto desno, okrenu levo, a pošto su se obe složile, ja nisam konsultovao GPS. Posle skoro pola sata šetnje, kad je Lita pretpostavila da se možda malo izgubila, upalim GPS i vidim da smo omašili smer. 40 minuta kasnije smo bili u stanu. Pouka priče: Ne dajte da vas navode žene.

Posted in travel | Tagged Baltic, Latvia, Riga, travel | Leave a comment

Baltik – Dan 11. – Krustpils (Letonija)

Posted on 22 July 2010 by mario

Dan NIJE bio pun neke veće jurnjave (zato ovaj unos kasni 24h)…jako kasno sam legao…ili bolje da kažem rano (proklet bio život blogera), ustao oko podne, tako da se nisam nešto ni naspavao, ali je dan počeo lepo jer me je dole u kuhinji čekao lep doručak..palačinkice sa raznoraznim prilozima i umacima. Utisak doručka, da se izrazim kao Bećkovićeva, je bio “sos” od svežih šumskih jagoda. Ovi ljudi me stvarno svaki dan iznenade. Još jedna od stvari koje sam primetio, a koje se tiču njihove kuhinje je obilata upotreba mirodjije. Ono što bi za moju mamu (ćao mama) predstavljao peršun, koji ne volim u jelu, jer, što bi rekao Vudi Harelson (Woody Harrelson) u Zombilendu “It’s not the taste, it’s the consistency.”, to je mirodjija za njih. Staviće je u hladnu supu, na svežu salatu, na pečeno meso, na kuvan krompir…samo što vas ne pospu njome kad im udjete u kuću, no dobro, njen ukus mi ne smeta, a nije mi ni na putu (disajnom) kad se slastim pilečim krilcima..unlike peršun.

Posle smo otišli u šetnju po Jekabpilsu…lažem, šetali smo se po Krustpilsu (krust je krst, pa mu to dodje kao neki Krstograd), to je danas isto Jekabpils, nekad je bio drugi grad, ali pošto ih deli samo reka Dougava, vremenom je jedan grad progutao drugi, kao Novi Sad i Petrovaradin ili Beograd i Zemun, Lon i Don…u biologiji se to zove fagocitoza, koja dolazi od naše reči feget i…ok, etimologija na nekom drugom času.

Bili smo na ostrvcetu Salnja, na Dougavi, koje je nedavno lepo sredjeno (evropskim parama, da ne grešim dušu), kad je napravljen novi most, stazice, amfiteatar sa binom za koncerte i dečije igralište, a pre par dana se na ostrvu održavao neki “hepening” koji sam spomenuo u jednom od prošlih unosa.

Ono što me fasciniralo sve vreme prolazeći kroz manje gradove je bila potpuno drugačija arhitektura..neočekivana. Iako nisam na kraju studirao arhitekturu i dalje mi je zapažanje detalja na gradjevinama i fotografisanje objekata vrlo drago. Ono što nisam mogao da ne primetim bilo je veliko prisustvo kuća od drveta i jednospratne gradnje ravnih krovova, a što nisam mogao da ne primetim, nisam mogao ni da ne fotografišem, na Litino negodovanje, valjda jer je to onda predstavljanje zemlje u lošem svetlu. E moja Lita, da je to tako, ja bih prvi da se svakom egleskom turisti koji ide nazad na “ostrvo” pobrišu fotke sa aparata, jer naša zemlja nije neka raspandrkača, sa kojom tarlahaš i rejvuješ 4 dana na “It state of ex”, niti velika seoska svadba, na kojoj “domorodci” i “Hindusi” duvaju u limene trube zarad tvog “pležura” i gde svi “guču” i gaču kao ptice pred parenje. Ne “mejt”, nama ne trebaju tvoje dvize dvize dvize. Mi imamo ponos, koji smo nabili toliko duboko, da te ništa ne čujemo.

A kada pogledate niz ulicu, jer se autor teksta većma vratio u “stvarni svet oko mene”, kao da gledate scenografiju za neki ruski vestern. Jednospratnice su banka ili “salun”, a stambene kuće su prizemne i jednospratne drvene kuće kosih krovova. Boje ovih prvih, zidanih, su gotovo uvek crvene ili narandžaste, dok su drvene kućice, ako zanemarimo zub vremena gotovo uvek neke boje koju bismo “u našem selu” opisali kao radikalnu ili provokativnu. Ovaj narod se bojama, umesto rakijom, bori protiv sivila preostala tri godišnja doba. A karijes koji donosi zub vremena u simbiotskom delovanju sa točkom promena dovodi do idiličnog prizora samo ako ste turista u prolazu, mada vas ni tada red ostarelih drvenih kućica čija se boja guli i otpada sa dasaka, čija vrata su sakrivena iza zaključanih rešetki i čije prozore kriju teške žaluzine ne ostavljaju ravnodušnim. Još ukoliko možete zaviriti iza prozora, žaluzina, rešetaka i vrata, pročitati celu priču i sagledati celu sliku, onda možete razumeti tranzicuju kroz koju je zemlja prošla, idući od siromašne zemlje koja je tek izašla iz zatvorske postelje sa Velikim bratom, u kojoj je bila skoro 50 godina, ka siromašnoj zemlji koja je na periferiji EU u svakom aspektu. Izgleda da su se jedino tablice na kolima promenile. Nestala je zagasito crvena letonska zastava, a zamenila ju je plava “Zvezdana” Evropske unije, koja, kao i onaj vic kada Mujo uči sina da pliva, poručuje: “Maši ruć’cama, maši bolan….e jeb’ga!”. Ali ne očajavaj Serbijo, naša deca če se izgleda još dugo grejati uz tople radijatore, jer sunce tudjeg neba nas neće grejati kao što greje ruski gas i pevati originalnu verziju one pesme:

“Tamo daleko, gde cvet je zvezda žut,
Tamo je srpskoj raji jedini bio put.”

Posted in travel | Tagged Baltik, Jekabpils, Letonia, travel | Leave a comment

Baltik – Dan 10. – Jekabpils (Letonija)

Posted on 20 July 2010 by mario

Izvinjenje svima kojima je čitanje ovog bloga postao jutarnji ritual što sam okasnio sa jučerašnjim unosom. Sinoćni umor me je ipak savladao, a pošto nisam hteo da se blog pretvori u obično nabrajanje šta sam jeo i gde smo bili tog dana, a bez ličnih zapažanja, odlučio sam da dovršetak priče ipak ostavim za sutra (današnje sutra). Na sve to, u pokušaju da na sajt postavim temu koja bi se videla kada se čita sa mobilnih uredjaja, jer sam video da su neki i tako čitali blog, a i odavno sam hteo to da uradim, nešto mi se “pokarabasilo”, pa sam odlučio da stavim jednostavniju i pregledniju temu, tako da blog ima novo odelo, skoro kao car. Kontakt forma je popravljena, jer znam da mi već neko vreme ta stranica nije radila, pa ko zna koliko me je ljudi probalo kontaktirati putem sajta, a da nikad od mene nisu dobili povratnu informaciju. Tu je sad i RSS feed, za one koji vole tako da prate blogove.

Pošto danas pravimo pauzu sa putovanjima po Letoniji (a bilo je i vreme, da se naspavam malo), bilo bi dobro da pojasnim otkud mi u Letoniji i kuda idemo dalje.

Već sam rekao da smo trenutno u Letoniji kod drugarice Lite, koju smo upoznali prošle godine u Slovačkoj i koja je zimus bila kod nas u Srbiji i koja nas je zvala da na leto dodjemo u Letoniju. Da joj se nismo svideli, verovatno bi nas pozvala da dodjemo na zimu. Pre toga smo bili u Švedskoj, jer nam je let iz Beograda bio za Stokholm, a posle Letonije, tj. krajem sledeće nedelje idemo za Estoniju, a to vam je ona zemlja za koju ako ste i čuli, možda znate da je nekad bila deo CCCP-a, a još ako znate i da joj je Talin (ili po staronaški Taljin) gravni glad i da se gore priča neki jezik nalik finskom, moj iskren savet vam je da se prijavite za neki kviz, jer znate dosta. Za razliku od letonskog, koji iako ne razumemo, ponekad kad zapnemo u nekom objašnjavanju izlaz nadjemo govoreći kako se ta neka sporna reč kaže na našem maternjem, pa smo se tako recimo polomili objašnjavajući na engleskom Liti prošle godine šta je to magla, da bi ona oduševljeno rekla “migla”, kada smo mi rekli “magla”, sa estonskim će već biti druga priča. Tamo samo ima da se polomimo.

Ana je za jednu drugaricu (ćao Milice!) gledala volonterske kampove i u jednom trenutku dobila ideju da za leto nadje nama neki, koji bi nam bio primarni spiritus movens za put, a da bismo onda mogli zaista i posetiti Litu i obići još “štogoć”. Tako je pao okvirini dogovor da nadjemo neki kamp na severu, pa su posle pregledanja i sužavanja izbora u uži krug ušli kampovi u Rusiji, Norveškoj, Litvaniji i Estoniji. Poslali smo prijave Volonterskom savezu Vojvodine i Mladim istaživačima Srbije, uplatili članarine i ubrzo dobili pozitivan odgovor da smo primljeni na volonterski kamp u Estoniji. Od pomenuta četiri kampa, ovaj u Estoniji je bio ponajmanje zanimljiv, ali verovatno baš zato su mogle dve osobe iz iste države da pošalju, jer se obično gleda da nacionalna struktura ljudi na kampu bude što raznovrsnija. Ovaj kamp se “dešava” u gradiću Viljandi, koji, po onome što smo do sada saznali, može da se opiše kao “estonska Atina”, jer ima izrazito bogat kulturni život. U pomenutom kampu će naš zadatak biti da održavamo rečno korito vodenice koja je preuredjena tako da proizvodi električnu energiju. Kamp počinje krajem jula, a završava se u prvoj polovini avgusta. Danas smo konačno kupili i gumene čizme, koje će nam tamo trebati, a koje zbog težine i kabastosti nismo hteli da vukljamo iz Beograda. Iznenadilo me je to što je ovde (a to onda vrlo verovatno znači i u ostatku Evrope) suzavac moguće kupiti u slobodnoj prodaji. U Bosni su ga prošle godine dozvolili nositi, ali samo ženama i to ga moraju prijaviti policijskoj stanici u roku od 8 dana od datuma kupovine. Mislim da je u Srbiji on još uvek zabranjen. Zašto? Zaista nemam predstavu. Oni protiv kojih bih ga ja koristio izgleda imaju tatu na položaju, a znamo da roditelji ne vole kada im deca plaču.

U šoping smo išli kako bismo takodje kupili i namirnice potrebne za spremanje sušija. Po dolasku iz prodavnice smo na brzinu pokusali onu odličnu hladnu supu, Brufen-roze boje, što nas je zasitilo, pa smo spremanje sušija ostavili za kasnije.

Naravno, to što smo se osetili sitim nije bio razlog da ne probamo i osladimo se borovnicama sa mlekom. Obožavam mleko i uz svašta sam ga jeo i pio, ali u njega nikad nisam potapao borovnice. A jednostavno je, tanjir mleka, šaka ili dve borovnica i šećera po želji i to je to. Ovi “naši” severnjaci ovde imaju kulturu jedenja bobica. U bašti imaju 10 različitih vrsta jestivih bobica, od kojih za jedne nikad nisam ni čuo, a eto danas smo usput kupili od neke bake na pijaci i par kila borovnice. Takodje beru čajeve, suše i obilato piju.

U nekoj njihovoj sve-za-kuću prodavnici, nalik “našem” Merkuru, gde smo kupovali čizme smo videli i lokalnu atrakciju, papagaja Žaka, koji navodno prič, medjutim, u našoj blizini nije hteo da da izjavu, ali se pred kamerama počeo nedolično ponašati. Za 1400 EUR, koliko košta, sam ipak očekivao da će početi recitovati neku “pjesmcu, recitacju il’ monolog”.

I dok sam ja kasnije nešto čačkao oko bloga, Lita je počela sa spremanjem tih čudnih rolnica, dok je Ana pažljivo gledala i učila. Ona ima i dobrih fotki, pa ih možda i podeli sa auditorijumom. Ja sam stigao na skoro sam kraj pripreme, ali dovoljno da vidim kako se suši pravi i da razbijem neke predrasude o njemu. Kad god sam ranije imao priliku da ga probam nisam, jer sam bio gladan, a kad sam gladan ne volim da eksperimentišem, jer tada postoji rizik da se ne najedem, a to ne volim…budem malko nervozan. Medjutim, ovaj put nisam imao šta izgubiti i radovao sam se obroku. Dok sam gledao kako Lita premazuje presovani list alge rižom i kremom (u ovom slučaju je to bila Filadelfija), a zadim stavlja malo deblje rezance krastavca i avokada, zatim režanj sirovog lososa, a onda to sve majstorski zavija, kao da rola veliku cigaru, Ana mi je napravila sendvič, opet po Litinom receptu. Kriška hleba premazana maslacem, režnjevi sirovog lososa posuti limun-biberom, ukrašeni kolutićima luka. Prste da pojedeš! I onda se setim Džejmi Olivera (Jamie Oliver), jer mi je cela scena ličila na epizodu iz njegove kuhinje, koja me natera da poželim da spremim sve što i on i toliko se zanesem tom idejom da bih u jednom trenutku stao i pomislio: “Jebote, pa gde na nadjem limun-biber” i onda neminovno ono kao aždaja u vicu: “Jebote, gde ja živim!”

A večera je bila gotova, postavili smo sto, sipali kvas u čaše, nasuli soja sos u male “ćase” i počeli da umačemo rolnice u sos.

Prvi zalogaj je svakako bio najzanimljiviji, jer je bio sve samo ne ono što sam pretpostavio da bi moglo biti. Rižu i ribu ne osetim, a ono što mi je oduvek izgledalo kao koža ribe, presovane alge, su zaista pružale zubima sličan otpor, ali su bile daleko ukusnije…ili je bolje da kažem bezukusnije. I opet je sve nekako na broju, što se ukusa tiče. Takodje mi je ubrzo postalo jasno i što su male porcije sušija…vrlo brzo zasiti. I eto, ko bi rekao da ću u Letoniji probati suši.

Posted in travel | Tagged Baltic, Jekabpils, Latvia, travel | Leave a comment

Baltik – Dan 9. – Sigulda, Krimulda i NP Gauja (Letonija)

Posted on 19 July 2010 by mario

Danas se Ew vratila za Beograd i time je završeno jedno poglavlje ovog našeg putovanja. Da bismo je otpratili na aerodrom u Rigu morali smo ustati u 6, što znači da sam prošlu noć spavao samo 3 i po sata i potpuna mi je misterija kako mi mozak još uvek razlikuje ove tastere na telefonu. Sreća pa sutra ne idemo nigde rano, pa mogu spavati koliko hoću.

Danas smo se baš navozali. Prvo od Jekabpilsa do Rige, preko 140km. Na aerodromu smo ubili vreme uštedjeno on-line check-inom ogovarajući 2 sestre blizanke i 2 brata blizanca, koji su izgleda “medjusobno oženjeni”. Svima nam je čudno videti ženu u poodmaklim godinama koja je identično obučena kao njena sestra. Pa baš kao i ona pitalica, šta je starije, kokoš ili jaje (a kažu naučnici se od skora izjasniše da je starija kokoš, verovatno računajući da je u to doba Zemljom vladao matrijarhat, jer bi u suprotnom petao bio najstariji), zapitasmo se da li “deformacija” kod blizanaca koja se ogleda u želji da budu isti nastaje odgojem, jer ih roditelji od malih nogu oblače identično, jer im je (roditeljima) to zanimljivo ili postoje neke genetske predispozicije, telepatske veze, voodoo shitz i sl.

Posle lounge filozofije, da ne kažem filosofije, vratismo se rubrikama koje bi se mogle naći u Skandala. Na aerodromu smo videli Kustu, Neleta i ostale “nepušače”. Dan ranije su svirali na Music&Film Festivalu u Jurmali, onom bajkovitom mestu na moru. Ulaznice su bile od 10 do 25 LVL (ugrubo od 15 do 35 EUR). Nele je sa kolegom stao do klupe pored nas, pogledao nas, kad sam mu ja značajno klimnuo glavom, na šta se on zbunio, pa mi stidljivo otpozdravio, misleći ko zna šta.

“-Znaš šta b’ reko Dr. Arslanagić na to? Niiišta!
-Joooj, Arslanagić je booog!”

Ew kaže da su on i Kusta u avionu sedeli u biznis klasi, dok su ostali bili u ekonomskoj. Simpatično joj je bilo što se svi oslovljavaju sa “zemljače”. Pa, kad si u Letoniji i Rumuni i Bugari ti dodju ko zemljaci.

Ispratismo Ew, koju umalo do gola ne skinuše na aerodromu, jer su joj cipelice zapištale na skeneru i krenusmo ka Siguldi, koja je smeštena na nekih 35 km od Rige, a 40 i koji od samog aerodroma.

Sigulda je pored Rige verovatno najveće stecište turista (a Jurmalu ne računam, jer je tamo druga vrsta turista, željna mora i plaže). Od atrakcija su tu zamak Sigulda, koji se često zbog blizine ruševina srednjovekovnog zamka naziva novi zamak Sigulde, a koji ima zanimljivu arhitektonsku izvedbu, a u kojoj su, ironije li, najduže živeli tuberani za vreme CCCR-a, zatim je tu žičara, koja vas prebacuje preko reke Gauje, na drugo brdo, Krimuldu, na kojem se ustvari nalaze ruševine pomenutog srednjovekovnog zamka i gde možete videti otvoreno pozorište, u kome se na leto održava operski festival. U podnožju Krimulde se nalaze pećine Gutmanja i Mala pećina (Gutmana Ala i Maza Ala).

Turistima je svakako zanimljivija Gutmanja, jer je to najveća pećina na Baltiku, iz koje teče izvor pitke vode, a na čijim zidovima od peščara se nalaze brojna imena i datumi, grbovi i poruke. Video sam jedan iz 1839. a možda ih ima i starijih. Ceo predeo je teritorija nacionalnog parka Gauja. Planirali smo da odpešačimo do zamka Turaida, do kog je bilo šetnje još toliko kao do pećina, ali zbog vrućine se predomislismo, pa rešismo da se vratimo na Siguldu i odatle kolima odemo u Turaidu, čije ime na livonskom, sada već izumrlom jeziku, znači Torova bašta.

Do Krimulde smo išli žičarom, a vraćali smo se pešaka, penjući se uz bezbroj drvenih stepenika. Lokalna zajednica je očigledno uložila velike napore da svoja prirodna bogatstva i znamenitosti ovog kraja što je više moguće približi turistima svih generacija. Bilo da ste pešak, vozač, biciklista, motoraš ili nosilac partizanske spomenice. Krajolik me je uveliko podsetio na Frušku goru, čiji sam čest gost, sa jedinim izuzetkom, a to je bio taj očigledno uložen trud da se putokazi nalaze gde treba, da se ogradi gde treba i, naravno, na kraju da se naplati šta treba.

Kolima smo brzo stigli na parking ispred Turaida. Parking se plaća 1 LVL i nemoguće je parkirati se igde drugde. Ono malo okolnih stambenih zgrada ima znakove zabranjenog parkiranja za one koji nisu stanari. Go local comunity, go. Ana je otišla do obližnjih štandova da pogleda suvenire, Lita da pogleda koliko su ulaznice u zamak (3 LVL), a ja ostao da gledam olujne oblake koji su nam se brzo približavali. Par minuta kasnije mi je Lita počela simultano prevoditi ono što čujeod žena koje su radile na štandovima sa suvenirima, dok su se ove užurbano pakovale. Oluja koja je dolazila je već pogodila obližnja mesta, u kojima je za jako kratko vreme palo kiše koliko inače padne za mesec dana. Ana je još uvek bila pored jednog štanda, čekajući od žene kusur kada je prvi udar hladnog vetra počeo da obara i nosi stvari sa štandova. Lita i ja smo je sa nestrpljenjem čekali, kako bismo otrčali do kola i sklonili se od tamno sivih oblaka koji samo što se nisu otvorili nad nama. Vetar je nosio prašinu koja se u dodiru sa kožom pretvarala u ubod igle, a kapi velike kao orah su počele da šaraju asfalt. Dotrčali smo do kola i dvoumili se da li da krenemo ka kući ili da sačekamo da prvi, ujedno i najjači talas nevremena protutnji. Pošto Liti nije bilo svejedno da vozi po nevremenu, posedesmo u Bencovoj barci desetak minuta, ali osim slabije kiše ne dodje do potopa koji smo očekivali. Predomislismo se i krenusmo ka Jekabpilsu, pre nego što se nevreme predomisli. Ne lezi vraže, nije prošlo ni 5 minuta, a usledi prolom oblaka, potop. Sa neba kiša gusta kao da neko iz korita sipa, desni deo puta je pod vodom, a ulazak pri “većoj” brzini u toliku količinu vode je sve samo ne pametno, a sa levog dela, po prolasku kola iz suprotnog smera, na šoferšajbnu doleti celo korito vode. Otažavajuća okolnost je bila i potreba da stalno konsultuje GPS, jer smo išli nekim sporednim putevima, kako bismo izbegli gušći saobraćaj na magistralnom putu Daugavpils – Jekabpils – Riga, jer se i kod njih, kao i u Srbiji, u nedelju pola zemlje vraća u prestonicu.

Kako smo se približavali Jekabpilsu, kiša je postajala slabija, ali je temperatura i dalje bila osetno niža. Eto, a samo što je Ew otputovala, iz njenog ugla se vreme popravilo. Prošli smo opet kroz Aizkraukle i njihovu hidrocentralu. I ovaj grad, kao i mnogi drugi u ovim oblastima, imaju i nemačko ime. Tako je Aizkrukle Ascheraden, Jekabpils je Jakobstadt, gde i pils na letonskom i Stadt na nemačkom znače grad, a kad kažem grad mislim na grad unutar zidina, dakle zamak.

Pouka ove priče je da kada kupujete kola birate ona sa usisnikom za vazduh iznad putničke kabine, kao kod nekih Toyotinih Land Cruisera.

Posted in travel | Tagged Baltic, Latvia, Riga, travel | Leave a comment

Baltik – Dan 8. – Idenja i Jekabpils (Letonija)

Posted on 18 July 2010 by mario

Nisam ni skontao da smo proteklih 5 noći spavali na 5 različitih mesta, Hostel u Stokholmu, noć na brodu, kod Kristine u Rigi, kod Lite u Jekabpilsu i sad u kolibici u Idenji. Ova noć je počela kao u Sijetlu, besano. Ana nije mogla da spava od vrućine i zagušljivog vazduha u prostoriji, a ja jer sam hteo da napišem prošli unos i jer nisam hteo da dozvolim malim beštijama iz Twilighta, koje kao da se voze u nemačkim Štukama, da se obrušavaju u moj vazdušni prostor. Sedeo sam u mraku i gledao u mrak, kao lik iz Prajsovog filma (i ako se neko može setiti kako se zove taj film, neka me podseti), a kada bih čuo da je “Štuka” blizu, upalio bih LED-icu na telefonu, zaslepeo skota i pribio ga na zid. I tako nekoliko puta, dok konačno nisam sedeo u potpunoj tišini. I celu noć sam mirno spavao. A jutros smo se opet probudili kad je sat rekao, trknuli do poljskog WC-a, koji me je svojim enterijerom podsetio na garažu pokojnog tetka Laze, koja je takodje napravljena od celih stabala i u kojoj i dan danas stoji beli Fićko 750, a posle WC-a pranje i umivanje na lavabou zakačenom za vanjski zid jedne od dve vikend barake i onda penjanje na brdašce. Ovaj put nije bilo magije u vazduhu, za razliku od sinoćnje večere, jer nam ovaj put sunce na zalasku nije dobroćudno mahalo, već nam je lupalo packe po ledjima i vratu, terajući nas da što pre završimo sa večerom i gubimo se odatle. Ni to nam se nije dva puta trebalo reći, pa smo se oko 11h popakovali u “Mečku” i uputili ka nekoj od mnogih plaža uz jezero.

Posle kraće vožnje odlučismo da se zaustavimo i sidjemo kolima do obale, jer Lita nije htela da se parkira uz put, gde ne bi imala kola na oku, ali joj istovremeno nije bilo svejedno sići kolima sa uzvisine na kojoj se nalazio makadamski put. Pedalj po pedalj i auto od par tona i mi u njemu smo bili bliže obali, ali onog trenutka kad smo izašli iz kola nas je spopao roj “konjskih muva”, koje su htele krvi da nam se napiju, a do obale nas je delilo neko šiblje, pa zaključismo da je bolje da se tu ne zadržavamo, već da se vratimo 500m do mesta na kome smo videli par šatora i kola. Ne lezi vraže, ispostavilo se da nije problem bio sići sa onolikim kolima, već se popeti nazad na makadam do koga nas je vodila peščana staza koja nije izgledala tako duboka dok se na njoj ne bi našao tako težak auto, koji je očas posla upadao u pesak. Izašli smo iz kola i probali da poguramo, ali nije vredelo. Onog momenta kad se auto na usponu počne ukopavati, tada naša sila potiska više nije bitan faktor, jer su kola imala neki sistem (možda protiv proklizavanja) koji ih je sprečavao da nastave da se bore za podlogu kad bi točak počeo da proklizava, što nas je omelo u guranju auta napred, pa otpuštanja gasa i guranja, kako bi se auto vratio nazad, pa opet guranje i gas, pa dok ne izadje iz peska. Na sve to sam Ani rekao da ne gura samnom i Ew, već da stane na put i gleda da ne naidje neko koga bismo zaneseni u guranje i vadjenje iz peska mogli udariti pri izlasku. Pritisak i neizvesnost su za Litu bili preveliki, pa se umalo nije rasplakala. Kasnije smo se nas troje “naših” dotakli teme čiji uvod nam je sve troma privukao pažnju, o čemu ću malo kasnije, prvo kola da izvučemo. Odlučili smo da probamo sa drugim prilazom, koji je bio strmiji, ali sa manje peska i uz malo manevrisanja se auto ubrzo našlo na makadamu, sa točkovima na dole, kako i treba.

Vratili smo se do plaže gde smo videli ljude i ovaj put poučeni iskustvom nismo hteli spuštati kola sa makadama, sve da je i bilo staze za kola. Razgaćismo se i udjosmo u vodu toplu kao čaj. Ajde temperatura, ali i boja vode je bila kao da je neko tu ubacio ogromnu filter kesu čaja od nane i ostavio da odstoji par dana. U ~~plićaku je bila žuta, a u “dubini” potpuno braon.~~ Voda je bila narandžasta, ispravlja me Ana. Pretpostavljam da voda boju duguje raspadanju obiljne vegetacije, jer se cevi trske dužine od 15 do 30 cm mogu naći kako plutaju u vodi, ali ne polegnute, vec tako da jednim krajem vire iznad vode, što celom prizoru daje posebnu čar. Podloga je od finog peska, poput onog koji smo videli u Jurmali na moru, samo je ovog puta bila mekana, kao mulj. Kako je napolju vladalo carstvo insekata, na šta su nas podsećali svakim svojim brišućim letom oko naših glava, nije nam bilo teško da uletimo u tamnu vodu i potopimo se do ušiju, baš kao i ostaci trske oko nas. čak je i Ew zaboravila na sve svoje predrasude prema obojenoj vodi (mada su one za obojene ljude uporno istrajavale) i ušla u istu odmah iza mene. Nismo se udaljavali od obale sve dok Ana nije spazila vodenu zmiju prvo jednu, a onda celo leglo. To u nekom drugom filmu, Mario: Zmije iz močvare ili Mario: Kraljevina kristalne lobanje. U ovom se držimo realnih stvari. Nismo išli dalje od10-15m od obale, jer je i tamo bio plićak, a dno je bilo puno stare trske, pa nije bilo prijatno za stajanje. Kiseleći se tako u plićaku, kao kakva grupa babaca koja je došla na step aerobik prilagodjen gerontološkom odeljenju, svo četvoro smo počeli u vodi da radimo vežbe za ruke i stomačne mišiće, pomerajući brzo ruke gore dole u visini stomačnih mišića što je izazivalo kovitlanje vode koja je vršila pritisak na stomak masirajući tako mišiće, medjutim, gledano sa strane, brzo pomeranje ruku gore dole dok smo sakriveni pod vodom i dok ispuštamo zvukove oduševljenja sve moglo protumačiti kao sve pre nego kao pokušaj hidro-vežbi. Normalan čovek bi verovatno pomislio da pokušavamo da “isušimo kičmenu moždinu”. Liti, koja je sitna kao neki “Blackberry”, a kad sam ga već spomenuo da iznesem i svoju teoriju da će se za 100 godina ono malo preostalog voća zvati po brendovima, pa će neka majka sigurno reći svome detetu da jede više samsunga za doručak, jer će mu od toliko filipsa poispadati zubi, na šta će to neko dete reći da ne voli samsunge i tošibe, te da mu mama ubuduće kupi više kenona, ali da se vratim Liti, koja je još u vodi i kojoj je posle toliko vremena u njoj postalo hladno, pa smo svi polako izašlii vode prateći ritual koji je nastao vrlo spontano. Prvo se nevoljno dovučeš do plićaka, povremeno tresući glavom kao epileptičar, kako bi oterao muve, onda sledi ostanak u plićaku, tako da nam telo pluta, dok se rukama držimo za dno, a zatim polako izadjemo na obalu dok ne skontamo da nas konjske muve napadaju kao da smo umesto kupaćeg navukli papke, kada počinjemo, u zavisnosti od preferencija, ili vrištati ili psovati uže članove porodice, obadajući se pri tome kao neki estradni umetnici koji slabije vokalne spsobnosti prikrivaju intenzivnom koreografijom. Pri tome ne pomaže ni repelent, ni meketanje (ne bi li muve shvatile da nismo konji), već je rešenje jedino bilo uskakanje u kola, uz povremeni vrisak ili psovku kad se u kolima nadje po koji leteći slepi putnik.

Po povratku kući smo se samo poizvaljivali na krevete i verovatno bismo i pozaspali da nam nisu rekli da će ručak brzo. Posle ručka nema ništa bolje, nego se uvaliti u bazen iza kuće ili izvaliti pored bazena, u zavisnosti od toga koliko je ko “kutlača” pojeo, medjutim, mene je čekalo rešavanje ljubavnih problema u rodbini, pa sam se žurci na bazenu priključio sa zakašnjenjem.
Pošto se Ew sutra vraća za Beograd, a Ana i ja još ostajemo, ali sutra sa Litom idemo u nove avanture, otišli smo do supermarketa po “ingridijente” za sendviče, pošto smo pre toga obišli par mesta u Jekabpilsu koja bi svaki turista trebalo da vidi, ako ikada zaluta u Jekabpils, uključujući i veliku (stočnu) vagu, koja je stavljena kao obeležje pijace koja se nekad nalazila tu, na gradskom trgu, i obližnje jezerce Karjers, čije plažice imaju plavu zastavu, a čija je 7 km dugačka obala opasana stazicom za šetnje/trčanje/MTB i šumom visokih borova (mežaparks, tj. šumski park), izmedju kojih se nalaze dečija i igrališta za one starije.

Lita nam je takodje pokazala i ostrvce na Dougavi na kome se večeras održavaju neki letnji koncerti (a la EXIT, samo manji,naravno), ali pošto smo bili umorni i nismo planirali da ostajemo, nismo plaćali ulaz. U povratku ka kolima smo krenuli kroz neki ne baš sredjen par, kroz koji je vodila neka utabana stazica, ali čija se putanja u našem slučaju ne bi mogla obisati ekonomičnom. Ew je predložila da poprečimo, ali je Lita rekla ne, a Ew upita što, pa mi očekujući da će reći da je tu grob neznanog junaka, tek pokošeno, staklo, sveže ofarbano, pazi mine, ona reče: “Pa nema staze.” Želim da verujem da život u takvom društvu donosi više prednosti zbog savesnog ponašanja, nego mana. Danas ni jednu plastičnu kesu nismo videli, ni na drveću, ni u vodi, a naputovali smo se. Drugi momenat koji nas je iznenadio je kad joj je Ew još jednom pohvalila kuću. Litini roditelji su divni. Znali smo ih od ranije sa slika i uvek sam komentarisao kako mi njen tata liči na Brusa Dikinsona (Bruce Dickinson) i kako je prava šteta što nema rock bend. Medjutim, s obzirom na to koliko ti ljudi rade, jer posao kojim se bave, a to je nekoliko cvećara, zahteva da ustaju u 4, a nekad i u 2 ujutru, čudi me da uopšte stignu da spavaju. Na kompliment o kući je ona odgovorila da to nije njena kuća, a u pojašnjenju je dodala da je to kuća njenih roditelja, a da se od nje očekuje da decu podiže na nekom drugom mestu. I ma koliko mi to zvučalo normalno i prihvaćeno i sa moje strane, opet je bio čudan ton kojim je to rekla, budući da je izrazito vezana za porodicu. Eh taj zapad, došao je i na istok.

Posted in travel | Tagged Baltic, Idene, Jekabpils, Latvia, travel | Leave a comment

Baltik – Dan 7. – Aglona i Idenja (Letonija)

Posted on 17 July 2010 by mario

http://mariotomic.com/blog/2010/07/17/baltik-dan-7-aglona-letonija/

Samo što sam sklopio oči u 15 do 3, morao sam sam ih već otvoriti u 8 i 5, kad me je Ana oštrim tonom pozvala da ustanem, jer smo navili sat za 8. Doručak i čudna situacija mimoilaženja sa Litinim roditeljima kojima znam reći samo Paldies (hvala) i Labi (dobro), a ni jedno nije dovoljno da se zahvalim na gostoprimstvu i kažem da su smeštaj i kuća dobri ili da su oni dobri.

Pola sata kasnije je veliki sivi Mercedes S klase jezdio letonskim drumovima noseći četiri putnika. U kabini je vladala prijatna tišina, koju su “remetile” jedino lagane note braće Pastorini, čiji smo CD kupili sad u Stokholmu (ona lagana gitarska muzika koju smo čuli na jednom trgu). Glas koji je dopirao sa GPS-a navodio nas je do muzeja lutaka u Preiljiju. Sama poseta muzeju lutaka nije obećavala, ali nam je Lita rekla da se tamo nalazi i bogat izbor garderobe iz nekih davnih vremena, koja se može obući i u kojoj se posetioci mogu “slikati”. Zvučalo mi je pomalo neverovatno, da ti neko dâ pristup nekom pozorišnom garderoberu i da ti onda posebno ne naplaćuje fotkanje i šetkanje. Ispred samog muzeja smo odlučili da ne idemo da gledamo lutke, već da odmah uskočimo u XVIII vek i bacimo se na stavljanje perika, plaštova, šešira i ostalih “garmenta”.

Devojka koja radi u toj galeriji/muzeju mi je dodavala predmete koje sam “metao” na sebe i kad sam se posle par minuta pogledao u ogledalo…paa, bila je to zanimljiva transformacija. Izabrao sam D’Artanjan stil. Nisam se osećao kao kralj :) A onda su se i pojavile i Ew, Lita i Ana u balskim haljinama. Bile su prelepe. Njima sam doduše ja bio zanimljiviji, valjda zbog lokni. Ana se oprobala kao plavuša, Lita kao brineta, a Ew je dobila plave loknice. Zatim je usledilo beleženje naših likova svetlozapisima, da ne kažem fotografisanje. Kao kakvi ktitori smo pozirali u kočijama po bontonu, na zlatnom tronu, na cvetnom balkonu, u belom paviljonu, a hteli smo i na rečnom pontonu, jer se lepo rimuje, ali ga nisu imali.

Zatim smo, kako bismo okajali grehe zbog rasipništva i uživanja u lepim ‘aljinama otišli na hodočašće do bazilike u Agluoni, koja je najveća katolička crkva u Letoniji, i koja će za mesec dana biti mesto hodočašća hiljada vernika. Pored bazilike se nalazi izvor hladne vode (8.5°C), za koju Lita kaže da je sveta/osveštana, tako da smo svakim onim zapljuskivanjem bili bliži Svevišnjem.

Sledeća u nizu atrakcija za danas je bilo “Brdo Kralja Hrista” (Kristus Karala Kalna, da ne kažem KKK), na kome se nalazi veći broj drvenih skulptura biblijske tematike. Našao sam Judu, Još da nadjem sveštenika i mogu da pravim tribute band.

Kako su nas “hodočašća” iscrpela, a svaki dan smo u hodočašćima, jer prvo malo hodamo, pa se onda počastimo, rešismo da se i posle ovih malo okrepimo u nekoj seoskoj mehani. Naletesmo na “kafejinicu”, pa smo tu i ušli. Ispostavilo se da je ova kafejinica ustvari još jedna kantina, sa dobrim izborom mesa, ali samo krompirom za prilog. Letonci imaju kulturu jedenja po kantinama, ostalo im valjda od Velikog brata i doba menzi. I baš kad smo se spremili za desert, nešto kao slatki sir u sirupu od višanja, videsmo da su nam ih ispred nosa pokupili neki ljudi. Zadovoljenje smo našli u obližnjem supermarketu, u pravom smislu te reči kupivši nekoliko “kāruma” i flašu “Kvassa”, pa je putovanje ka naselju Idenja moglo biti nastavljeno. A da ono traje duže se pobrinula činjenica da smo krenuli u pogrešnom smeru. Konsultacije Lite, koja je vozila i mene, koji sam se onda uključio u navigaciju sa svojim telefonom, i ubrzo smo bili na pravom putu (rotacija za 180°). Prošli smo pored još jedne lepe crkve (u mestu Gaigalava) gde smo stali da Lita napravi malu pauzu, jer ju je vožnja sa naočarima koje retko nosi posebno iscrpljivala. Tu sam se otkinuo od smeha, jer sam video Ew koja je samo pala na travu koja je bila u hladu i izgledala je kao kit koji se nasukao. Preko puta crkve se nalazi…pa, koji god epitet da stavim, to i dalje ostaje bara. Ono što sam primetio je da Letonci, a vrlo moguće i svi drugi narodi koji su okruženi tolikim jezerima uživaju da se kupaju, pa makar to bilo i u seoskoj bari.

Dvadesetak minuta kasnije smo i mi bili u Idenji, našoj bari narednih 20-ak sati. To je naselje od 10 raštrkanih kuća koje se nalaze na obali jezera Lubans. Jedna od njih je prenoćište, koje ima dve kolibice blizu vode. Jedna je na “kopnu”, a druga je na malom poluostrvu, odnosno, okružena je kanalom sa vodom. Kako nam je na raspolaganju bio i čamac, nije nam dva puta trebalo reći da uskočimo u njega i obrnemo po krug “oko kuće”. Iako mi je bilo prvi put da veslam, snalazio sam se poprilićno dobro. A ni Ana nije zaostajala. Svega par puta smo se zaleteli u pogrešnu stranu i uleteli u šaš, polomivši je posle veslima dok smo pokušavali da se iskobeljamo iz nje. Samo je Ew imala predrasude prema vodi u kojoj se vide podvodne biljke, pa je zatražila da je vratimo na obalu, kad nam je, izlazeći , čamac do pola napunila vodom i prosula pola teglice kukuruza koji je trebalo da posluži kao mamac za pecanje. Medjutim, nisam imao sreće sa pecanjem, pa nije šteta za kukuruz. Posle brčkanja u vrlo toploj barskoj vodi (od skoro 30°C) koja je na momente bila ispresecana hladnim strujama, otišli smo na večeru kod domaćina, čija kuća se nalazi na brdašcetu iznad kolibica. Večerajući smo mogli da osim u ukusima hrane uživamo i u zalasku sunca. Kasnije smo sedeli ispred svoje kolibice, braneći se od nekih konjskih muva repelentom u spreju, medjutim, kako je sunce zašlo, a sedeli smo pored bare, pojavilo se toliko komaraca, da se nismo mogli odbraniti, te se povukosmo u kolibicu, Ew i Lita na sprat, a Ana i ja u prizemlje. U kolibici, u kojoj srećom pa nema skoro nikakvog nameštaja, usledila je epska borba čoveka sa komarcima, u kojoj je nadam se pobedio čovek, što ćemo saznati sad kad legnem.

Posted in travel | Tagged Aglona, Baltic, Latvia, travel | Leave a comment

Baltik – Dan 6. – Jurmala i Jekabpils (Letonija)

Posted on 16 July 2010 by mario

Tup tup tup po krevetu i iznad mene se ukaza glava Kristinine mačke Tifani. Malo se očešala o mene, onda skočila na Anu, a zatim, kao da je bila na zadatku budjenja svih u sobi, skoči na Ew. Lita je već bila budna i na stolu su nas čekale palačine, koje su se od “naših” razlikovale po načinu na koji su bile servirane. Nafilovala ih je sirom (neki a la kačkavalj i neki drugi sladunjaviji) i zamotala ih je u oblik pljosnate sarmice, a posle smo se počastili onim slatkišima koje sam juče spomenuo, a čije ime sam vam ostao dužan…zovu se “kārums”.

Kasnili smo u polasku (pogodite ko se najduže spremao), a još nas Lita nije na vreme probudila jer je zaboravila da Lasma, koja je i danas naš vozač, ima obaveza. Ipak, stigli smo na kraju u Jūrmalu, obalski gradić udaljen svega 20-ak kilometara od Rige. Idući do plaže, još uvek ne znajući šta nas čeka, prolazili smo kroz uličice postavljene pod pravim uglovima, baš onakve kakve bih očekivao da ću videti u Americi, pre svega zbog materijala od koga su izgradjene. Drvene kućice, ispred njih “porč”, da ne kažem trem, niske ogradice, puno urednog zelenila, drveni ornamenti na fasadi, redovi prozora u maniru “kibicfenstera”, istureniji spratni delovi, ali bilo je i modernijih kuća, “kubičnih” oblika, sa velikim staklenim površinama i tamnijim toplim bojama, ali opet sve vrlo ukusne, sa po jednim spratom, bez besnih kola ispred i bez “pozlaćenih” gipsanih lavova, umesto poštanskog sandučeta. 

  Svaka treća ili četvrta kuća je bila pansion ili hotelčić, i kao da su sve kapaciteti bili popunjeni, svakom pansionu je mali parking unutar ograde bio popunjen i opet je sve izgledalo baš kao da tako treba da bude. 

 

  Tek poneka kuća je bila napuštena, ali i dalje stojeća, sa šperpločom preko prozora i travom koja sakriva kuću od pogleda radoznalih prolaznika. Kako turistička sezona na Baltiku, ma kako to blesavo zvučalo, ali je imaju, traje samo nekih mesec dana, Ana ija smo brzo odustali od ideje da bi se tu moglo živeti i imati recimo hostel.

I taman kad su iluzije o imanju kuće u Jurmali nestale, pred nama se ukaza plaža. I levo i desno, dokle pogled seže se protezala plaža prekrivena finim finim peskom i Rusima. Ne sećam se da sam čuo reč letonskog,osim kada je Lita u baru pitala za ključ od kabine WC-a na plaži. Brzo smo se razgolitili i ostavili Litu da nam čuva stvari (sama se ponudila), dok smo mi balkanski alieni grabili ka vodi. A onda blago čudjenje, jer smo videli ljude daleko 100, ma možda i više metara od obale kako grabe ka pučini, ali ne ledjno, ni delfin, ni prsno, ni samoubica-sa-Brankovog style, već kao Homo Erectus, na dve noge, u vodi ni do kolena. Krenusmo i mi, ako mogu braća Rusi, možemo i mi. Medjutim, kako je voda počela da zapljuskuje ispod kupaćeg prestade biti svejedno. Kao da nas je neko gadjao ledenicama. Prvo oštro, a onda hladno. Odnese djavo šalu, pa rešismo da čučnemo u tu ledenu vodu, pa ko živ, ko mrtav. Čučno sam prvi, vrisnuo kao devojčica, a onda skočio u vis kao Sergej Bupka. Ew i Ana su mi se smejale, što ih je koštalo prskanja ledenom vodom. One su vrištale kao hor bečkih dečaka. Izreka da se osveta servira hladna je dobila novu dimenziju. Moj Casio je prijavio temperaturu vode od 19.5°C.

Po izlasku iz vode sam oterao Litu da se malo brčne, a ja sam ostao pišući mail ruskoj ambasadi, kako bih dobio proverenu povratnu informaciju da li je tačno da mogu u Rusiju ući i bez vize ukoliko imam vaučer hotela i povratnu avionsku kartu. 15 minuta kasnije sam primio obaveštenje da poruka nije mogla biti isporučena na tu adresu, iako je ista uredno ostavljana na mnogim sajtovima kao kontakt email adresa ruske ambasade u Letoniji. Moraću probati nekim drugim kanalom ili drugu rusku ambasadu. XXI vek izgleda nije zakucao na mnoga vrata.

Na plaži videh jedan zanimljiv mauntin bajk, što me podseti na jučerašnje zapažanje iz Rige, a to je da čudno veliki procenat ljudi ovde iz nekog razloga vozi Meridine bajkove. I Riga ima sistem bicikala na poslugu, kao i mnogi evropski gradovi, a nadam se da će se i Beograd uskoro pridružiti tom klubu.

U Rigu smo se vraćali vozom koji se ne razlikuje mnogo od naših…štaviše, pravila ih je ista firma, RVR (Rīgas Vagonbūves Rūpnīca), čiju pločicu i sâm imam negde kao suvenir iz voza. Unutra 2 reda sa po 3 sedišta i svakakve face. Dečko pored nas je spremao neku ulogu, čitao je scenario i po malo gestikulirao rukom. Iza Ew je sedeo čovek koji je istovremeno ličio i i na Čarlsa Bronsona i na Džordža Orvela.

Kad smo stigli u Rigu, nekih pola sata kasnije, otišli smo da jedemo u kantinu Lido. U Rigi imaju 2 Lida, mali u gradu i veliki na izlazu iz grada. U malom je sve bilo savršeno, od enterijera, koji je bio vrlo tradicionalan, do salata, priloga, glavnih jela, voća, sladoleda i kolača…a svega u 10 različitih vrsta. Nešto se računa na komad (meso), nešto na odokativnu procenu onog ko nas opslužuje (prilozi, umesto 250 g mislim da mi je natovario 400), a nešto na činiju, pa koliko ananasa utrpate u nju. Tu sam saznao ime one roze supe koju smo juče jeli i kojoj je moja jedina zamerka bila to što je hladna. Supa se zove aukstã zupa, što znači hladna supa. Toliko o tome da bih je jednom mogao probati toplu.

Sat vremena kasnije nas je Lasma pokupila u gradu i krenuli smo ka Litinom Jekabpilsu, gradiću u jugoistočnom delu Letonije, koji takodje leži na reci Dougavi. Usput smo se zaustavili na ruševinama grada Kuknesea (Koknese pilsdrupas), koji se nalazi na obali pomenute reke i koji izgledom, a i količinom preostalog utvrdjenja najviše liči na našu Ramsku tvrdjavu, sa bitnim izuzetkom da se kod nas ulaz na Ramsku ne plaća, a ovde nas je koštao 1 Lat (skraćeno LVL), što je malo jače od 1 EUR.

Malo smo se isfotkali i nastavili ka Jekabpilsu (ono B u imenu se ne čuje) u kome smo bili za 20-ak minuta. Po dolasku pred Litinu kuću dočekali su nas njeni roditelji i sestra. Posto oni ne govore engleski, usledilo je upoznavanje na letonskom: “Mani sauc Mario”, uz kez do osmica. Oprostismo se od Lasme koju verovatno na ovom putu više nećemo sresti i udjosmo u kuću.

A kuća čistija od apoteke. Prelepo sredjena i nameštena. Dobismo celo potkrovlje, pa uletesmo pod tuševe. Kad smo završili i bili čisti kao leptirovi (mislim da se tako kaže) Lita nas je provela kroz bogatu baštu u kojoj su se do prošle godine nalazili staklenici sa cvećem, a od ove su posadjene jagode i još kojekakvo voće i povrće. A od stabala voća nema šta nema. Nema jedino drveta sa lubenicama, ali i to samo zato što one ne rastu na drvetu, već na kamionima koji stoje na raskranicama i ispred zgrade. Litini roditelji se bave cvećem, drže par cvećara, a i Lita i sestra im pomažu od malih nogu. Dok se Tour de Jardin završio, na stolu nas je čekao odličan ručak, koji smo “pokusali” u paviljonu ispred bazena. Supa sa rezancima koji su bili beli i koji kao da su bili pravljeni od riže, sa puno mirodjije, karabataci sa mladim krompirom, zapečeni sa lukom u rerni, nešto kao musaka, samo je umesto jaja vezivo bilo istopljeni sir, neko bezalkoholno piće, kao kvas, ali nije. Pitaću sutra kako se zove i na kraju puno voća. Kupanje u bazenu je opet bio doživljaj za sebe, ali smo ga morali prekinuti ranije jer se približilo nevreme, a Lita se boji biti u bazenu kad grmi. Novo tuširanje i torta, puno čaša vode česmuše koja je najbolja voda koju sam ikad probao, jer kao da je mineralna. Anina želja za kafom, jer je vani i dalje bilo svetlo, iako je prošlo 10 je prvo namučila Litu, jer aparat za kafu nije hteo da je napravi, pa njenu mamu, pa tatu. Ne bi bilo nikakav problem da ljudi već nisu legli, jer sutradan ustaju u 4 ujutro.

Da i sutra ne bismo kasnili na novi uzbudljivi izlet, spremismo se vec večeras. Ovo pišem toliko umoran da mi je glava klonula 15 puta, a po krevetu sam se ispremeštao više nego francuska sobarica, mada vidim da sam još u formi. 

Posted in travel | Tagged Baltic, Jekabpils, Jurmala, Latvia, Riga, travel | Leave a comment

Baltik – Dan 5. – Riga (Letonija)

Posted on 15 July 2010 by mario

Sveiki! (zdravo na letonskom) Ovaj današnji unos i nisam morao da počnem time kako sam ustao, s obzirom na to da sam noć probdeo na palubi, ali sam oko 8 sati (letonskih 8, a naših 7) odlučio da ću ipak da se sklupčam u krevet jer sam se smrzao, ali ne na palubi, već u samom brodu…spustili su temperaturu kao polutke da prevoze. Srećom pa sam u samoj kabini zavrnuo klimu čim smo se ukrcali na brod, inače bi nam pluća ispala svima. Sat i po sna i Ana me opet probudi, nakon čega je usledilo brzinsko pakovanje, jer je brod pristajao u Rigu u 11. I uz najbolju volju uspeo sam da se ne spremim za sat vremena, pa smo pri iskrcavanju malo kasnili, što nije strašno, jer i da je svih XYZ putnika pred recepcijom bilo u 11, ne bi fizički mogli izaći svi do pola 12. 

  Na izlasku iz terminala luke nas je dočekala Lita sa drugaricom Lasmom, koja će danas i sutra biti naš vozač po Rigi i ostatku Letonije. Sa Litom smo se videli poslednji put zimus, pre Nove godine, kada nam je bila u poseti sa kolegom iz Slovačke. Svoje slabije poznavanje engleskog kompenzuje šarmom koji pleni, a i dan danas je spomenemo zbog njenih simpatičnih konstrukcija kojih se sećamo od prošle godine iz Slovačke. Devojka se svojski potrudila da nam narednih 9 dana u Letoniji bude krajnje interesantno. Nema dana kad nešto nije isplanirala za obići ili raditi, a kako sam na momenat video mapa Letonije je išarana uzduž i popreko. Stigli smo do stana njene prijateljice Kristine, kod koje ćemo biti smešteni do sutra, gde su nas dočekale Kristina i Lauma. Nakon kratkog upoznavanja sa prijatnim devojkama u hodnik je ušla i Tifani, prelepa i vrlo društvena, ali još uvek pomalo detinjasta…d’izvinete mačka. Ana i ja ludi za mačkama, a ni Ew nije daleko, pa smo odmah znali da smo našli sebi zanimaciju :) Pre nego što krenemo u obilazak grada smo jeli, a astal šaren. Za kolorit je ponajviše bila kriva roza krem supa/čorba od cvekle (koju je jedino boja odala), sa mnogim dodacima, od kojih sam jedino mirodjiju prepoznao. Prilično aromatično nacionalno jelo, kome je sa moje strane jedina zamerka bilo to što se služi hladno. Posle jela smo dobili po slatkiš, jedan od originalnih letonskih, čijeg imena se ne mogu trenutno setiti, ali pošto smo ih kasnije nakupovali još, pogledaću. Ukusom podseća na cheese cake i odličnog je ukusa. 

  Ew i Ana su prihvatile poziv da pre odlaska do grada obidju fakultet farmacije na kome je Lita (koji su Ew i Ana završile prošle godine). Tamo smo obišli departmane analitičke i organske hemije, zahvalili se ljubaznim bakicama koje su nam otključale laboratorije i uputili se prema gradu. Plan je bio da se prošetamo centrom, popnemo na toranj crkve Sv. Petra i gore se nadjemo sa Kristinom i Laumom, odakle bismo nastavili šetnju dalje po gradu. Crkva Sv. Petra je crkva iz XII veka, poprilično izmenjena od onda, ako ni zbog čeg drugog, a ono barem zbog činjenice da je gorela od groma, bombardovanja, gradskih požara ili samourušavanja šest puta do sada. Na vrhu njenog tornja visokog 72m, odakle se pruža odličan pogled na Rigu, se nalazi velika kugla i petao, koji je sticajem okolnosti menjan evo već sedam puta. Posle crkve smo otišli do spomenika Slobode, njihovog ekvivalenta američkom Kipu slobode, a zatim u park kroz koji protiče kanal kojim se voze pedaline i čamci. Skrenuta nam je pažnja na gustu metalnu mrežu oko svakog drveta blizu vode i na naše pitanje čemu to, odgovor je glasio: “Dabrovi.” Male beštije bi oborile svako drvo da mogu i napravili branu u sred gradskog parka. Očigledno su to i radili. Zatim smo prešli preko jednog od najromantičnijih mostova koje smo imali priliku videti. Most nije poznat po tome što je neka klinka popila šaku bensedina na njemu, jer je mislila da joj se dečko overdozirao pivom i ‘sedinima ili zato što je neki smušeni krelac skočio u vodu zbog neke sisojke u korsetu, dok joj je kao poslednje reči izrecitovao neku limunadu..ne, na mostu se nalazi bezbroj katanaca sa imenima ljudi koji su se venčali u Rigi. A katanaca svakakvih..od crvenih, preko standard žutih, do zardjalih, od malih kao za prtljag, do nekih kojima kao da se vrata trajekta zaključavaju. Neki njihov običaj i vrlo je simpatičan. 

  Iz parka smo produžili do obale reke Dougave koja protiče kroz Rigu, gde smo se ukrcali na brodić koji nas je narednih sat vremena vozio po reci, pokazujući nam postrojene sve tornjeve crkava u Rigi, zgradu Letonske akademije nauka i Južni most. Svaka zgrada priča svoju priču, a kada se to sklopi vidi se koliko je istorija bila i majka i maćeha ovom kraju. Do sredine XIX veka je nemačko stanovništvo činilo gotovo polovinu stanovništva. U toku Drugog svetskog rata su na silu repatrirani u Nemačku, a završetak tog rata je doneo nove koloniste, ovog puta iz Rusije. Danas demografska slika izgleda slično, kao i pre 150 godina, samo danas Rusi čine 28% stanovništva (41% u Rigi). Da stvar bude još zakomplikovanija je činjenica da Letonci ne gledaju samo na nemačku okupaciji u periodu 1941-44. kao okupaciju, već isto važi i za CCCP period. Ne treba da napominjem da planiram da odem u “Muzej okupacije 1940-91.” Čak sam čitao da je u ex-CCCP baltičkim zemljama zakonom zabranjeno pored nacističkih nositi i komunistička obeležja. Zbog toga me nigde na slikama nećete videti u crvenoj CCCP majici sa srpom i čekićem, koju sam dobio pre par godina na poklon. Dolaskom Rusa kao starijeg, ali i velikog brata, dolazi i do promene u arhitekturi, pa umesto art nuvoa iliti jugendstila, niču modernističke gradjevine, pa čak i staljinističko-gotička gradjevina Letonske Akademije nauka, koja je nastala po uzoru na zgrade tzv. Sedam moskovskih sestara. A kad sam već spomenuo Južni most da kažem da je poznat po tome što je to most koji je po dužnom metru bio najskuplji na svetu. 

  Ovo je drugi most, ne taj Južni. U povratku u stan smo svratili do tržnog centra Rimi gde sam kod LMT-a (njihovog MT:S Imate Prijatelja) kupio karticu za telefon, sa kojom ću naredne nedelje ostati mobilan. 1 lat dnevno za net, znači malo jače od eura, 5GB je mesečni limit. Čitamo se.

Posted in travel | Tagged Baltic, Letonia, Riga, travel | 2 Comments

Baltik – Dan 4. – Krstarenje Baltikom

Posted on 14 July 2010 by mario

“Ljudi, 11 je sati!” je bila Anina rečenica koja me je prenula iz sna. Ne bi to bilo toliko važno da odjava iz hostela, prema njihovim pravilima nije bila u 11:11. Poskakasmo i počesmo se pakovati. Medjutim, kako smo mogli i pretpostaviti osoblje, ako uopšte bude nekog, je krajnje ležerno kada je administracija u pitanju. Kako sam razumeo, svi koji rade tu su volonteri, a sam hostel je u prostorijama Mladih izvidjača, što objašnjava “freske” po zidovima koje bi se najbolje mogle opisati kao “Hitlerjugend u šumi”, “Hitlerjugend nešto osmatra” i sl.

Kad smo se spremili i ostavili ruksake u sigurnoj sobi u hostelu, podjosmo put muzeja Fotografiska, Meke za one kao ja. Kad smo u subotu dolazili u Stokholm sa aerodroma iz busa sam na blic video bilbord na kome se spominje izložba Eni Libovic (Annie Leibovitz) i rekoh sebi da to ne smem propustiti.

Ko je Eni Libovic možete pogledati na Wikipediji, a ja ću reći samo to da su najpoznatije fotografije vaših rok ili glumačkih idola nastale upravo njenim aparatom. Nažalost, muzejska postavka je obuhvatala samo period od 1990. do 2005. godine. Ono što mi se na izložbi nije svidelo je ubacivanje isuviše mnogo ličnih i porodičnih fotografija, koje svojom pričom skreću i odvlače pažnju sa onih koje je posmatrač došao da vidi, upečatljivih portreta poznatih ljudi. Ima tu portreta koji govore mnogo više od hiljadu reči, ali i onih koji kažu samo dve: “odsustvo ukusa”. Recimo portret Donalda Trampa i njegove polugole trudnjače. On je u nekom Mercedesu CLSKS klase, a ona pored njega na stepeništu, opravdano pretpostavljam, njegovog privatnog aviona, u zlatnom mantilu i u zlatnom kupaćem, sa stomakom do zuba. Tu je i portret nekog crnca, zaboravio sam ko je, ako mi je njegovo ime išta i značilo u startu, ispred kola, naravno, a očekivanu monitoniju razbija jedino jedno dete koje simpatično viri sa zadnjeg sedišta.

Pored Enine izložbe videli smo i fantastične fotografije Lenarta Nilson (Lennart Nilsson) iz ciklusa “Dete je rodjeno” (A Child is born) nastalih 1965. koje prate nastanak živog organizma od jajne ćelije i spermatozoida, prodiranja ovog drugog u ono prvo (odlične fotografije nastale uz pomoć elektronskog mikroskopa), embriona kroz različite stepene razvoja, za koje zaista nemam predstavu kojom tehnikom je došao do njih i na kraju rodjenja deteta. Videli smo i izložbu fotografija Džoel-Piter Witkina ( Joel-Peter Witkin) pod nazivom Tela (Bodies). Vrlo zanimljiv fotograf, mračan i mističan, kako kaže sinopsis. Na svojim fotografijama je koristio istovremeno žive modele i leševe. Kompozicije na kojima su istovremeno obezglavljeni leševi i mlada devojka vas zaista natera da stanete i dobro pogledate tu mladu devojku. Voli takodje i kepece, osobe koje se pri promeni pola nisu tačno mogle opredeliti šta će biti i slične modele raznovrsnosti ljudskog roda. U suterenu muzej ima par iMacova, od kojih sam na jednom, kao vid samopromocije, ostavio da se vrti moja galerija iz Aušvica. Ko zna, možda me pozovu i zatraže saradnju.

Preko puta muzeja je bio usidren ogroman kruzer, Kraljica Viktorija (Queen Victoria), a taj istorijski susret Kraljice i Dart Vejdera je i zabeležen fotografijom, koju ćete videti kada se vratim kući, a do tada samo fotografija Kraljice.

Kako se bližilo 3h (da ne kažem 15) pružili smo korak, jer smo rekli biti u hostelu u pola 4. Uskočili smo u metro i 10 minuta kasnije smo i bili u hostelu. A verovatno ste očekivali da će biti neka jurnjava, kašnjenje…polako, biće i toga. Dopunismo zalihe vode, ja konačno ubacih hostel na Gowallu i uz blagu setu što nismo našli cimera Kangu, oprostismo se od hostela. Bilo je pola 4, a u 5 nam je isplovljavao trajekt za Rigu, što je značilo da se najkasnije do pola 5 moramo ukrcati na brod. Opet nazad na metro, pa u luku (Freehamn). U metrou videsmo da nam stanica na kojoj izlazimo baš i nije tako blizu terminala sa kog kreće naš brod, te po izlasku sa stanice udjosmo u autobus na kome je pisalo da ide za Freehamn. Opet ste očekivali neku jurnjavu, trku i frku? Pa polako, rekao sam da će je biti. Bus je brzo stigao u luku, a Ana je videla natpis da svi putnici koji putuju trajektom prate plavu liniju iscrtanu na betonu, što nam je uveliko olakšalo “navigaciju”. Prošli smo zgradu koja je izgledala kao mesto gde bi trebalo ući i složismo se da i dalje pratimo plavu liniju. I idemo mi tako, i idemo, a kad nosite ranac od 16 kg na ledjima, a još barem 5 kg u “unučetu” napred, svaki metar vam je ko za PDV duži, i nikako da vidimo kraj linije, a videsmo kraj broda.

Tu smo odlučili da se ipak vratimo, pa da idemo kud i svi Turci, u onu zgradu koju smo prošli, a samo što nije pola 5. Eskalator nas dovede do pulta na kome se radio ček-in (staroslovenska reč za prijavu, koja je u originalnom obliku glasila ček-vo-imja-oca-i-sina-in, a postoje struje koje kažu da čak ni to nije najstariji oblik te reči, te da se u originalu, koji potiče još od starih Sarmata, kaže ček-vo-imja-oca-i-sina-duha-svetoga-am-in), te se na tom pultu i prijavismo. Da, spomenuo sam pult pre lekcije iz istorije, pratite malo. Ne pišem ja ovo zato što mi se piše! Uglavnom, stigosmo u 4:30 po našim satovima ili 4:26 po njihovim i bez neke trke i frke se ukrcasmo na brod. Ako ste baš očekivali neku trku i frku, onda ste počeli čitati putopise iz pogrešne zemlje, jer toga ovde nema. Sve je polako i lagano, a sve na vreme. Kao Švajcarska, samo im još uvek nisu dokazali da su saradjivali sa Nacistima.

Iskrena preporuka je da kad planirate neki duži put sve što možete rezervišete (pa i platite) elektronski, a posle te potvrde samo odštampate i nosite na put. Em nosite manje novca, em skraćujete proceduru ulaska, ukrcavanja ili prijave, em ćete biti poštedjeni neprijatne situacije da vam saopšte da su im kapaciteti upravo popunjeni, a vi samo što ste pustili neku baku preko reda. Takodje, planiranje puta je daleko lakše kada imate obavezu da budete na trajektu tog i tog dana, ili kada imate let tada i tada. Iako se na prvi pogled čini da vas to sputava, ustvari vam odredjuje referentne tačke u koordinatnom sistemu u kome se mozak većine ljudi ne može snaći jer mu je teško da vizualizuje toliku vremensku liniju. Meni pomaže i da odštampam blanko kalendar za period koji ću provesti na putu, kako bih mogao obeležiti na njemu bitne datume, a pomaže i pri računanju noći provedenih u nekom gradu/putu, zbog smeštaja.

Po prijavi na brod smo dobili magnetne ključeve (kartice sa vašim imenom i brojem sobe, koje vam služe kao ključ) i uz malu pomoć osoblja smo brzo pronašli sobu. Jedina stvar koju ne volim na putovanjima brodom je snalaženje na istom, a pre svega mislim na nalaženje kabine. Spratovi i palube, medjuspratovi i koridori, plus nadasve čudna numeracija kabina, a dobijete li uz to i ključ koji iz svakog petog puta otključava vrata, velike su šanse da ćete se jednom upišati. Srećom, ovaj brod ima veći broj paluba, pa uvek možete izabrati onu kojoj su vam kabine najbliže. Putujemo brodom Romantika, estonske kompanije Tallink. Iako smo uzeli najjeftiniju kabinu, vrlo smo zadovoljni smeštajem. Brod je malo luksuzniji od Grimaldi trajekta koji saobraća na relaciji Rim-Barselona. Ono što definitivno nisam očekivao je veliki supermarket sa vrlo pristupačnim cenama. Očekivali smo da bez obzira na to što je brod estonski, cene budu norveške ili u najmanju ruku švedske. It’s good to be wrong što reče neko u nekom filmu…ili pesmi.

U deset do 5 smo osetili da su se upalili brodski motori, a par minuta kasnije se čula i prva eksplozija, zatim vriska ljudi, pa druga eksplozija, znatno bliža. Popadale su stvari sa polica, u ušima je zujalo, kroz hodnik su trčali ljudi, jedni vičući na ruskom, drugi na estonskom, treći su ćutali na letonskom i samo gledali unezvereno pokušavajući da shvate šta se upravo desilo. Stajao sam na vratima kabine i smejao se na srpskom, kao kakav negativac iz Mrvelovog stripa, znajući da je sudbina tih ljudi u mojim rukama. Mogu sad da istapkam da je odjeknula i treća eksplozija i da je odgovornost za napad preuzela Finska Ladikalna Organizacija za Terorističke Akcije, FLOTA (FROTA je bilo zauzeto kad su pravili sajt), ali neću, jer sviće, a ja hoću da napišem ovo do kraja i da uživam u izlasku sunca na Baltičkom moru.

Broj je isplovio u 5 i iako sam imao želju da gledam isplovljavanje iz Stokholma, nisam stigao da tako brzo napravim sendvič (tanka zemička od neke nordijske smese za hleb, posuta suncokretom, sir u listivima, svež krastavac i šunka), tako da kad sam se popeo na prvu palubu već su pored broda promicala mala idilična ostrva prekrivena četinarima, izmedju kojih su stidljivo virili beli prozori kućica, a tek poneko ostrvce je otkrivalo i mali drveni dok za brodiće ili kućice za čamce. Svaka, bez izuzetka, je imala jarbol na kome se ponosno vijorila ne baš tako lepa plavo-žuta zastava (pažljivi čitalac će primetiti da autor ovog teksta očigledno više preferira norvešku zastavu…i devojke).

Posedeo sam na palubi dobrih pola sata, gledajući kako se redjaju ta mala ostrva, zamišljajući kako bi bilo lepo imati vikendicu tamo (i koliko bi to koštalo) jedući kolač (kake, što bi rekli skandinavci) koji najviše liči mekanoj puter kifli/pletenici iznutra premazanoj džemom od kupine ili kakvog drugog tamnog voča. Brod je manevrišući izamedju ostrva napravio zaokret od 90 stepeni i zvezda sa neba me je pozdravila pravo u glavu. Povukoh se na klupice koje su još uvek bile u senci i namestih se da otkunjam malo. Prodje neko vreme, a ja se setih da bi bilo dobro da se povučem u kabinu pre nego što se skroz komiram i pre nego što ni mi se na licu pojavi danga od rukava košulje, u narodu poznata i kao ožiljak Heri Poter von Jastuk. U tom sretoh Anu i Ew koje su dolazile na palubu, a koje sam izgubio jer su svratile u neku on-board prodavnicu djindjuva. Iako sam legao u po bela dana, budući da kabina nema prozora, bilo mi je svejedno. Spavao sam dugo, a povremeno me je budio brodski razglas. Mamu im multinacionalnu, jedno obaveštenje, a na sto jezika, a da stvar bude gora, engleski kao od Borata da su učili, pa jedva razumem šta to roditelji treba da čuvaju i šta su to “šiiiildren”. Ana i Ew su se u medjuvremenu lepo zabavljale. Pile su bezalkoholne koktele, nakupovale se slatkiša, prejele se M&M-a, bile u kazinu (saldo: pozitivna nula), bile na svirci (zato su sve vreme pevale Guantanamera)…

Planirao sam da nadoknadim ovih par dana kad sam zbog ovog pisanija ostajao duže budan, pa da ustanem kad sunce zadje i kad se smrači (23h), jedem i noć provedem sam na palubi. To je jedna od najlepših stvari koje mogu preporučiti prilikom putovanja brodom. Mrak pomaže da se fokusirate na pisanje ili razmišljanje, vibracije broda da se opustite, a buka motora vam razbistri glavu. Sve to pada u vodu kada vam na palubu iskoči pripit baćuška, koji sa prestravljenom grimasom na licu unezvereno gleda oko sebe, pritrčava jednom od stolova koji je vetar odgurao, sa sve stolicama, skroz do ivice broda, saginje se i podiže svoj novčanik. Reče mi posle da je u njemu 10.000 kruna (preko 1000€). Drago mi je što ga nisam našao, a bio je na samo par metara od mene.

Kad je protutnjao pljusak praćen grmljavinom koji sam pola sata ranije video da dolazi iz pravca Finske i Estonije, vratio sam se na sam kraj zadnje palube gde je vetar jak, ali je i pogled najlepši. Upotrebiti glagol videti u uslovima mrklog mraka može biti pomalo pretenciozno, ali pored očiglednih bljeskova munja u daljini koji su odavali oluju, primetio sam ni da mrak nije baš mrak. Na istoku je nebo bilo tamno plavo. Samo što je zašlo, sunce se spremalo na ponovno radjanje (da sam spomenuo i feniksa i pepeo ne bih se ljutio da ste malo bljucnuli).

Uveliko se razdanilo pre nego što se sunce moglo i videti, a kad je izašlo fotkao sam ga. Brod uplovljava dublje u Letonski zaliv, vidim njihovo kopno uz koje plovimo paralelno, a sad bih mogao ovo da privedem kraju, pa da pronadjem neki udoban kutak u samom brodu na kome mogu uhvatiti Wi-Fi (za sada je jedan od hajlajta putovanja Wi-Fi na svakom koraku), pa da ovo okačim zajedno sa još par sličica u vezi sa ovom pričom.

[GeekModeOn] Baterija na Desireu me je iznenadila. Brightness na minimumu, wi-fi uključen sve vreme, a u prilog joj ide i to što nema mreže, pa je sve vreme traži, a GSM modul je u off-line modu, a ona je na 40%.[GeekModeOff]

Posted in travel | Tagged Baltic, cruise, Stockholm, Sweden, travel | 2 Comments

Baltik – Dan 13. – Talin (Estonija)

Baltik – Dan 12. – Riga (Letonija)

Baltik – Dan 11. – Krustpils (Letonija)

Baltik – Dan 10. – Jekabpils (Letonija)

Baltik – Dan 9. – Sigulda, Krimulda i NP Gauja (Letonija)

Baltik – Dan 8. – Idenja i Jekabpils (Letonija)

Baltik – Dan 7. – Aglona i Idenja (Letonija)

Baltik – Dan 6. – Jurmala i Jekabpils (Letonija)

Baltik – Dan 5. – Riga (Letonija)

Baltik – Dan 4. – Krstarenje Baltikom

Stranice dnevnika

Lifestream

Recent Comments

Archives

Copyright