Ovaj dan nismo posvetili Talinu, koji ćemo, pomalo nepravedno, iskoristiti samo kao privremenu bazu za nastavak putovanja i u Finsku i u kamp u Viljandiju, već smo akcenat stavili na put u Helsinki i novo putovanje brodom. Iz Švedske smo doplovili Romantikom, u Helsinki plovimo Starom, a iz njega se u Talin vraćamo Super Starom.
Ukrcavši se na brod, pođosmo kud i svi Turci, da ostavimo “bagaž” u garderobu, a onda pravac paluba. Dočekasmo svoj red, predasmo rančeve, olakšaše nas za 2 EUR, mada nam je već dok smo stajali u redu palo na pamet da možda sa rančevima izađemo na palubu, nismo to uradili. Posle smo videli da smo i mogli, jer je bilo ljudi koji su sa rančevima i manjim koferima bili na palubi. Nije problem u novcu, 2 EUR gore ili dole ne menjaju ništa, već u činjenici da ćemo sad morati čekati red i za podizanje rančeva, umesto da samo šmugnemo sa broda kad pristane.
Prva stanica posle garderobe na brodu je bio supermarket u kome skoro da se ne može kupiti ništa normalne veličine i na komad. Sve je neki extra large size ili u paketima od po više komada, ali su cene zato vrlo pristupačne. Našli smo ono što smo tražili, a i ono što nismo, kesu M&M-a i gumene bombone, ali gumene u pravom smislu te reči, ne gumene kao mede, već sa ukusom sladića, tj. “with licorice”, ako vam, kao meni, ovo na srpskom ništa nije značilo. Bombone sa sladićem volim jer imaju pomešan slatko slani ukus. Zadovoljismo decu u sebi slatkišima, pa nam penzioneri u nama rekoše da izađemo na palubu, na kojoj je uvek toplije nego unutar broda, u kome se i pingvini vole zagrnuti šalčetom, da im ne stradaju vokalne sajle.
A na zadnjoj palubi, u zavetrini, svakavi likovi. Pošto planiramo da provedemo ovde ceo put (što zvuči strašno samo ako se ne zna da isti traje manje od 2,5 sata), smestili smo se na srednju zadnju palubu (od njih 3), gotovo u sam ugao, odakle se ima lep pogled na ostatak palube i “pasažere” na njoj. Odmah do nas, u samom ćošku se smestilo četvoro iz neke španske telenovele. Sitno vezu i pored silnog fffff i sssss šuškanja uhvatio sam samo nekoliko “mañana” i skoro jednu celu rečenicu u kojoj je crnomanjasti “glumac”, koji užasno mnogo podseća na onog retardiranog iz Amelije, rekao starijoj “koleginici”, koja mu je verovatno majka, “quiero moneta”, u kojoj je verovatno iskazao svoju ljubav prema novcu, a i ekonomiji en général. Malo kasnije, posle nekoliko razmenjenih fffff i sssss, dve glumice i stariji glumac, verovatno tata, su se digli i otišli. Očigledno se ne slažući sa željom našeg crnomanjastog protagoniste da se uskoro obogati i postane kastiljanski Dinkić.
Par metara dalje, na drvenoj klupi, pod koju su neuredno gurnuli svoje rančeve se smestio mlađani umetnički par, on kao Di Kaprio u Titaniku, samo sa slušalicama u ušima i žutim kariranim bermudama, a ona crvenokosa junakinja neke anime, koja je svoje ogromne ljubičaste oči lukavo sakrila iza ogromnih crnih načara za sunce. I gotovo isto kao što je Toma Zdravković pevao u vreme starih crvenih pasoša, stih bi glasio:
“Ona piše, on joj nešto crta,
za njih dvoje više zime nema,
on se smeje ona srećna biće,
nad Helsinkijem sada zora sviće.”
I iako bi nevešto oko pomislilo da su u pitanju romantične lutalice i avanturisti, njegov malopređašnji dolazak na palubu sa četkicom za zube u ruci, kašica koju je jeo dok smo se ukrcavali i njeno pisanje skupim naliv perom u PaperBlanks notes govore da se radi o običnom paru koji je odlučio da provede romantičan vikend u prestonici Finske. U produžetku palube, uz sâm zid su se smestila prava lutajuća srca. Naslonjeni na svoje rančeve, jer je tu sve što imaju, sedeli su devojka plave i dečko crne kose. Za oboje je bilo zajedničko da im je kosa bila dugačka i ne baš čista. Imali su i psa koji je sa svojih 10 i više godina, crnom dlakom prošaranom sedim i crvenom maramom oko vrata neodoljivo podsećao na Šon Konerija, u kaninskoj izvedbi. Ako su oni pravi avanturisti, onda bih mogao reći da im se uskoro priključila i hard-core hipi porodica. Otac je u godinama u kojim bi sada možda bio Lenon, da mu je horoskop bio drugačiji, majka, a jedna je majka, je crvenokosa, sva joj odeća visi što doprinosi utisku dobrovoljnog siromaštva, dok im dvoje neuredne i zapuštene dece nekontrolisano trči po palubi, pokušavajući da pomaze svakog psa koji im je bio u vidokrugu. Poseda hipi familija ispred ovih avanturista i počeše da jedu zajedno, kao u kakvoj komuni. Deci je bilo najzanimljivije da jedu sa poda, tj. palube, što im rodetelji nisu branili, jer je ipak ta paluba bila čišća od lica muzgave dece. Preko puta njih, na klupi koja gleda u zid, ali i hipike je sedeo stariji par, u kome je bezličan muškarac nemo sedeo pored žene, koja je sa gađenjem gledala na malu brodsku komunu, verovatno se pri tome setivši se priče koju je njen pastor često ponavljao, a to je da su hipici (bili) kancer savremenog društva. Ubrzo se zgranuta “gospodža” sa svojim papučarom udaljila, dok je veselo društvo za stolom pored njih nastavilo da “tuče” Džek Danijels. Bliže meni je sedeo zanimljiv par, ona “gospodža”, bliži joj se 60-ta, pored sebe drži malo putno koferče, a pod nje sedi badža sa svojih 60-ak godina, proćelav, pa stoga ošišan na nulu, jer badže ne nose tupée, tamne naočari je parkirao iznad nosa, a sedu bradu pustio da raste, ali je uredno trimuje, da mu se “gospodža” ne protivi. Bradu i naočari ima, a tu je i prsluk kožnjak, sa velikim Harli-Dejvidson amblemom i crne bermude sa “kajlom”, koja značajno visi o njima. Utisak su jedino pokvarile plave Krok “sandal klompe”, ali i to razumem, jer se u čizmi noga usmrdi, a onda mu gospođa ne da da joj uđe u stan. Njegov prtljag se sastojao samo od kolica, nalik onima koja kod nas bakutaneri rolaju do pijace, samo sa bitnim izuzetkom u sadržaju, jer kod bakica je na kolicima ceker, a u njemu veza zeleni, neko korenje, glavica kupusa, pola kile luka, par voćki…nema…oskudacija moj brate, a kod ovog badže se na kolicima nalazilo nekoliko sanduka neke “žestine” i par paketa piva. Školski primer nekoga ko se vraćao iz Estonije natovaren zalihama “alkohola”, jer mu se, zbog razlike u ceni pića u Finskoj i Estoniji, isplati otići do Estonije i kupiti šta mu treba, a zatim se vratiti u Finsku. Delili su klupu sa mladim parom, tek venčanim rekao bih. On voli fotografiju, sudeći po aparatu koji je nosio, a ona je volela da pozira, njemu za ljubav, sudeći po kiselom veštačkom osmehu i pozi spontanoj koliko i sam nastanak piramida u Gizi. Bilo je i normalnih ljudi na palubi, ali o njima se ne snimaju filmovi, oni su tu samo da scena ne bude poluprazna. Lažem, snimaju se o njima filmovi i radnja se obično dešava krajem devetnaestog ili početkom dvadesetog veka u nekim za to doba urbanijim sredinama….ijao što ne volem takve filmove.
I dok je (puto)pisac beležio ove obzervacije u svoje sokoćalo za telefoniranje, brod se približio luci Helsinki. Ono silno razmišljanje na temu “što im dasmo ona 2 eura…sad moramo čekati u redu za torbe” se obistinilo, ali smo se stoga lukavo zadržali na palubi, gledajući kako ljudi hrane galebove…ne, ne, kako galebovi uzimaju hranu od ljudi (a kasnije će se ovo pokazati kao tačnija postavka), pa kad videsmo da se paluba ispraznila, krenusmo i mi po svoje samare od po 20kg.
Ovaj vek nam je kod putovanja uskratio jednu dimenziju…a neki su baš to kod putovanja voleli. Radi se o trenucima kada se pokušavate sporazumeti sa strancem (iako ste tehnički vi gost na njihovom terenu, da se izrazim kao Džaja), trenuci u kojima ponavljate jednu te istu stvar na svom jeziku, obilato pri tome gestikulirajući, dok on sleže ramenima i isto tako govori nešto na svom jeziku.
- Izvinite, tražim pekaru.
- Es tut mir leid, ich bin nicht von hier.
- Pekara? Njam njam?
- Ich sprach kein Türkisch.
- E jeb’o te holandski, što ne govoriš neki normalan. Do ju spik ingliš?
- Ja, I do.
- E jebi ga…ja ne govorim. Parlez vous francaise?
Kako smo znali adresu hostela i kako smo imali GPS, nismo nikoga pitali za instrukcije…šteta, a tako sam hteo da viknem nekome “matkapuhelin”, jer je to jedino što od finskog znam.
Helsinki ima dva velika terminala na koji možete doći kada dolazite trajektom. Da uprostim, zvaću ih Severni i Južni. Južni je bio onaj na koji nas je dovezao Tallinkov trajekt Star i taj je bliži gradu. Da smo putovali Viking Lineom došli bismo na Severni. Em bi karta bila duplo skuplja, em bismo imali više do grada. Knowledge is power.
Hostel Satakuntatalo…ajmo još jednom, Satakuntatalo…sounds like fun…Satakuntatalo, Satakuntatalo…je studentski dom tokom ostatka godine, ali je preko leta hostel…a sada sledi Pajtonovski momenat…Satakuntatalo…Satakuntatalo…skup hostel. Ne zato što nudi nešto što drugi ne nude, već zato što jeftin i hostel u Helsinkiju ne mogu ići u istoj rečenici. Dobili smo sobu na nekom trećem spratu, sami u sobi, sa još 3 prazna kreveta pored naša 2. Naravno, numerisani kreveti, pa se nije moglo desiti da bez znanja osoblja hostela imamo krevet do vrata, do prozora ili do sisate plavuše koja će se nešto kasnije smestiti u jedan od preostalih kreveta. Raspakovasmo se, pa odosmo da prozujimo kroz grad.
Niz Salomonkatu, pa malo po Mannerheimintie, tj. Mannerheimvägen, pa pored glavne železničke stanice i eto nas ispred Kansallisteatteri, odnosno Narodnog pozorišta. Prepoznavši to kao jednu od bitnijih građevina, pored koje bi se valjalo ovekovečiti, kao onaj Srbalj iz Boja na Kozovu, posegoh u džak za glavom svetom… A bejahu tu i otac i sin, bez Duha svetoha, ali sa autobusom GSP-a, tata vozi, a sin uči, jer se tako radi u svetu. Uči se zanat. A ne kao kod nas. Pola Srbije studira pravo, pola FON, a pola na nekim privatnim fakultetima, pa svi kasnije budu menaĐeri. Ako su vam bogdom matematika i logika jača strana, da odmah napomenem da smo mi narod nebeski, te da imamo pravo da imamo tri, a ne dve polovine!
Da se trend moje pogubljenosti nastavi i dalje, ovaj put misleći da smo i dalje u Švedskoj, a za vreme provedeno u Estoniji da mislim da smo bili u Finskoj su se konkretno u Helsinkiju pobrinuli natpisi ulica, koji su bili dvojezični, finski i švedski. I dok nazivi ulica uglavnom dele istu osnovu imena, recimo Anina ulica bi bila na finskom Annankatu, a na švedskom Annegatan, bilo je i onih koje su bile simpatično različite, poput njihove železničke ulice, koja je na jednom jeziku bila Ratakatu, a na drugom Bangatan. U Finskoj postoji švedska manjina, ali još važnije, postoje Finci kojima je švedski maternji. Meni najbliži zivi primer takve osobe je Linus Torvalds, čovek koji stoji iza Linuxa, a školarcima će možda biti poznat i Jan Sibelius. To je bio jedan od mnogih pokazatelja koliko je naše shvatanje nacije, a onda po automatizmu i države, nazadno. Gde ne možeš biti Srbin ako nisi kršten, pa Pravoslavac, pa ako se ne krstiš sa tri prsta, pa ako ne veruješ u boga/Boga, pa ako misliš da Hvati nisu zločinci, pa ako ne navijaš za neki od lokalnih fudbalskih klubova, pa ako misliš da je gay ok, pa ako ne pišeš ćirilicom, pa ako ne idolizuješ one koje traži neki sud, bilo domaći, bilo stranjski. Nije ni čudo što se Srbija skuplja, pa sa dugih gaća spade na veličinu tangi. Kakav deo tela, takav i narod, da ne budem slikovitiji, a da izvinu oni koji se poistovećuju ili još uvek nose duge gaće.
A kakav je život u državi u kojoj Vlada ne mora da finansira kampanju “Da i komšiji krava bude živa i zdrava” i u kojoj imaju preko 40 reči za sneg, spoznaćemo u naredna 2-3 dana, koliko ostajemo ovde…za sve ostalo tu je MasterCards.
Produžili smo kroz Kaisaniemi park, koji se nalazi odmah iza ž. stanice ka obližnjem “jezeru” Töölönlahti, čije ime u prevodu znači Töölö zaliv, jer je zaista zaliv. Prolazeći kroz park smo prisustvovali sceni u kojoj nedaleko od nas jedna punija žena počinje da vrišti i da se dere na muškarca koji stoji pored nje. On drži njene papuče i počinje da se udaljava od nje, dok ona nastavlja da se dere za njim. Pogleda ka travi, gde su kao i još nebrojeno mnogo ljudi rasprostrli neke stvari i gde su do pre par sekundi sedeli, zatim u njegovom pravcu, gledajući kako se udaljava sa njenim papučama i mobilnim, zatim opet u stvari na travi, očigledno se dvoumeći da li da ostane bez papuča i telefona ili da krene ka njemu. Bogami, dade se u sprint i stiže ga kod obližnje fontane koja je površinom podsećala na olimpijski bazen, molim lepo, 35 m širine i skoro 70 m dužine, jedino je dubina od 20cm govorila da se radi o fontani (još uvek smo u parku iza ž. stanice), te sustigavši ga, opali ga onako iz zaleta šakom po glavi. Sad 100 pari očiju u Kaisaniemi parku gleda u muškarca i očekuje reakciju, dok mu punačka Finkinja i dalje vičući na njega cepa majicu na froncle. Ote mu papuče, a on u afektu zafrljači onaj mobilni u fontanu i demonstrativno iscepa majicu do kraja, pa kao kakav zemo na baušteli ode iz parka go do pojasa i ostavi našu Finkinju da zavrne nogavice i ode da traži svoj mobilni. Ljubavna svađa rekao bih. Kako se scena završila posetioci parka, mahom mladi, posedaše opet na travu i nastaviše da piju. Kako ćemo posle videti i u ostalim parkovima, svi mladi sede na travi, okupljeni u grupice i okruženi brdom limenki piva i flašama žestine. Pijančenje po kafićima im je isuviše skupo, pa pribegavaju onda toj taktici, da kupe piće u supermarketu, a onda cirkaju u parku. Barem su na čistom vazduhu…i ne sedu na ladan beton.
Malo dalje u parku nas isprepada grupa klinaca lansirajući neke raketLe koje bi koji sekund kasnije eksplodirale u vazduhu. Činjenici da su radili nešto što ne bi trebalo je išlo u prilog i to što čim su lansirali ša su imali, uz neko međusobno dobacivanje pobegoše sa lica mesta. Izvukošmo živu glavu iz parka, sve se okrećući ne bismo li videli i nekoga kako pištoljem ili nožem juriša na nas, ali se to na sreću ne desi. Ajde što su svi ili ošišani kao da ih je Filip Višnjić šišao, ajde što su izbušeni kao rešeta, ajde što piju i pušu, pa i drogiraju se i sedu na zelenoj travi, ali što ih onoliko nosi one glupe Miki Pirs šešire, još glupljeg imena – pork pie hat, e to me stvarno nervira!
Lutajući dalje prešli smo most Pitkäsilta (Dugi most) i u blizini ugledasmo poštu, pa skrenusmo ka njoj da kupimo markice, jer se valjalo javiti svima sa spiska “prijatelji, braćo, kumovi”, Marka Bulata, našeg eminentnog estradnog umet(ni)ka. Pošta bi zatvorena, ali nas je ispred nje dočekao veseli Irac Lorens. Veseo jer je očigledno bio pripit, ali, rekao sam Irac, tako da se pripit valjda podrazumevalo. Eh ti stereotipi, kako nekad znaju biti tačni. Sedeo je na poštanskom sandučetu, mašući nogama kao da mu je pet godina. Pozvao nas je da mu priđemo, da se ne bojimo, da mu priđemo, da mu priđemo…i, šta smo uradili…pa, mi priđemo. Pita on nas odakle smo, mi kažemo iz Srbije, a on zaprepašćen ponovi u neverici: “From Syria?” Srbije, jebem te gluvog! “No, no, Serbia!” Aaaa, Serbia, ponovi on za nama i reče kako je živeo i u Srbiji i na Jadranu i nabroja još neke relativno bliže destinacije. Kaže da čeka ženu koja je direktorka te pošte iza njega. Oženio se kaže Finkinjom. Bogami, sudeći po onoj masnici oko oka, rekao bih pre da se udao za Finkinju, ali sam tu obzervaciju zadržao za sebe. Rastasmo se od Lorensa misleći o tome kakva će biti iduća budala koju ćemo sresti na putu.
Čudna građevina na vrhu jednog brdašceta (ona levo na gornjoj slici) do kojeg vodi Siltasaarenkatu/Broholmsgatan nam se učini zanimljivom, pa produžismo u njenom pravcu. Velelepna građevina od sivog granita se uzdizala na vrhu brdašceta dominirajući okolnim krajem. Iz daljine nam je pomalo ličila na Empire State, a pomalo na nešto što bi Rusi podigli da su u novijoj istoriji držali Helsinki i gde bi smestili neko svoje ministarstvo ili obaveštajnu službu. Na naše iznenađenje se ispostailo da je građevina ustvari crkva. Kallion kirkko, tj. crkva Kalio, izgrađena u jugendstilu (da ne kažem art novou) početkom prošlog veka, na čijem se tornju visokom 65 m nalazi sedam zvona (Made in Germany) za koje je muziku komponovao malopre pomenuti Jan Sibelius. Da je trebalo nešto da se programira, verujem da bih sada opravdano spomenuo i Linusa Torvalda, ali nije.
I noga pred nogu, polako obiđosmo krug oko Töölö zaliva, prolazeći ispod Linnanmäki/Borgbackena, što u prevodu znači Dvorsko brdo, na kome se nalazi zabavni park, u koji na Aninu žalost nismo išli, pa pored Kansallisooppere, tj. Narodne opere, Parlamenta (Eduskunta) i Narodnog muzeja Finske (Suomen kansallismuseo), za koji bih se zakleo da je pre neka crkva, nego muzej, izgrađenog u stilu karakterističnom za nordijske zemlje – nacionalni romantizam, koji su Rusi, praktično krstili u severni art novo iliti finski art novo.
Još jedan od detalja koje sam primetio, donekle se tiču arhitekture, ali su više praktični momenat su brisači za noge na ulazu u svaku zgradu. Sastoje se od dve ili tri četku, malo odignute od zemlje i postavljene pod blagim uglom, a u obliku potkovice tako da je lako uroniti u njih čizmu i obrisati je od snega pre nego što uđemo u zgradu. Zaista praktično, a opet potrebno samo u podneblju gde imaju 40 i kusur reči za sneg.
Prvi dan u Finskoj, 20 i koji kilometar šetnje iza nas, sumrak, odlučismo da je vreme da se vratimo u hostel, da se bolje obučemo, pa da pronađemo neki restoran u kome ćemo večerati.
Nije nam dugo trebalo da nas stomaci nagovore da uđemo u jedan od kineskih restorana, iako se ispred njih okupljala fela kakva mi baš i nije draga, neka crnčadija (ta mi boja ne smeta), obučena u neke svetleće aljine, i sa toliko zlata i piritne bižuterije na sebi da zavređuju da ih ubuduće zovem Zlatko. Ušli smo u Dragon Spring, u kome smo našli lepu, čitaj pristupačnu, ponudu za dve osobe. Veliki tanjiri, nalik poslužavnicima u menzi, podeljeni na 4 dela, u kojima su se smestila 4 različita jela.
We called it a day.
English