Samo što sam sklopio oči u 15 do 3, morao sam sam ih već otvoriti u 8 i 5, kad me je Ana oštrim tonom pozvala da ustanem, jer smo navili sat za 8. Doručak i čudna situacija mimoilaženja sa Litinim roditeljima kojima znam reći samo Paldies (hvala) i Labi (dobro), a ni jedno nije dovoljno da se zahvalim na gostoprimstvu i kažem da su smeštaj i kuća dobri ili da su oni dobri.
Pola sata kasnije je veliki sivi Mercedes S klase jezdio letonskim drumovima noseći četiri putnika. U kabini je vladala prijatna tišina, koju su “remetile” jedino lagane note braće Pastorini, čiji smo CD kupili sad u Stokholmu (ona lagana gitarska muzika koju smo čuli na jednom trgu). Glas koji je dopirao sa GPS-a navodio nas je do muzeja lutaka u Preiljiju. Sama poseta muzeju lutaka nije obećavala, ali nam je Lita rekla da se tamo nalazi i bogat izbor garderobe iz nekih davnih vremena, koja se može obući i u kojoj se posetioci mogu “slikati”. Zvučalo mi je pomalo neverovatno, da ti neko dâ pristup nekom pozorišnom garderoberu i da ti onda posebno ne naplaćuje fotkanje i šetkanje. Ispred samog muzeja smo odlučili da ne idemo da gledamo lutke, već da odmah uskočimo u XVIII vek i bacimo se na stavljanje perika, plaštova, šešira i ostalih “garmenta”.
Devojka koja radi u toj galeriji/muzeju mi je dodavala predmete koje sam “metao” na sebe i kad sam se posle par minuta pogledao u ogledalo…paa, bila je to zanimljiva transformacija. Izabrao sam D’Artanjan stil. Nisam se osećao kao kralj :) A onda su se i pojavile i Ew, Lita i Ana u balskim haljinama. Bile su prelepe. Njima sam doduše ja bio zanimljiviji, valjda zbog lokni. Ana se oprobala kao plavuša, Lita kao brineta, a Ew je dobila plave loknice. Zatim je usledilo beleženje naših likova svetlozapisima, da ne kažem fotografisanje. Kao kakvi ktitori smo pozirali u kočijama po bontonu, na zlatnom tronu, na cvetnom balkonu, u belom paviljonu, a hteli smo i na rečnom pontonu, jer se lepo rimuje, ali ga nisu imali.
Zatim smo, kako bismo okajali grehe zbog rasipništva i uživanja u lepim ‘aljinama otišli na hodočašće do bazilike u Agluoni, koja je najveća katolička crkva u Letoniji, i koja će za mesec dana biti mesto hodočašća hiljada vernika. Pored bazilike se nalazi izvor hladne vode (8.5°C), za koju Lita kaže da je sveta/osveštana, tako da smo svakim onim zapljuskivanjem bili bliži Svevišnjem.
Sledeća u nizu atrakcija za danas je bilo “Brdo Kralja Hrista” (Kristus Karala Kalna, da ne kažem KKK), na kome se nalazi veći broj drvenih skulptura biblijske tematike. Našao sam Judu, Još da nadjem sveštenika i mogu da pravim tribute band.
Kako su nas “hodočašća” iscrpela, a svaki dan smo u hodočašćima, jer prvo malo hodamo, pa se onda počastimo, rešismo da se i posle ovih malo okrepimo u nekoj seoskoj mehani. Naletesmo na “kafejinicu”, pa smo tu i ušli. Ispostavilo se da je ova kafejinica ustvari još jedna kantina, sa dobrim izborom mesa, ali samo krompirom za prilog. Letonci imaju kulturu jedenja po kantinama, ostalo im valjda od Velikog brata i doba menzi. I baš kad smo se spremili za desert, nešto kao slatki sir u sirupu od višanja, videsmo da su nam ih ispred nosa pokupili neki ljudi. Zadovoljenje smo našli u obližnjem supermarketu, u pravom smislu te reči kupivši nekoliko “kāruma” i flašu “Kvassa”, pa je putovanje ka naselju Idenja moglo biti nastavljeno. A da ono traje duže se pobrinula činjenica da smo krenuli u pogrešnom smeru. Konsultacije Lite, koja je vozila i mene, koji sam se onda uključio u navigaciju sa svojim telefonom, i ubrzo smo bili na pravom putu (rotacija za 180°). Prošli smo pored još jedne lepe crkve (u mestu Gaigalava) gde smo stali da Lita napravi malu pauzu, jer ju je vožnja sa naočarima koje retko nosi posebno iscrpljivala. Tu sam se otkinuo od smeha, jer sam video Ew koja je samo pala na travu koja je bila u hladu i izgledala je kao kit koji se nasukao. Preko puta crkve se nalazi…pa, koji god epitet da stavim, to i dalje ostaje bara. Ono što sam primetio je da Letonci, a vrlo moguće i svi drugi narodi koji su okruženi tolikim jezerima uživaju da se kupaju, pa makar to bilo i u seoskoj bari.
Dvadesetak minuta kasnije smo i mi bili u Idenji, našoj bari narednih 20-ak sati. To je naselje od 10 raštrkanih kuća koje se nalaze na obali jezera Lubans. Jedna od njih je prenoćište, koje ima dve kolibice blizu vode. Jedna je na “kopnu”, a druga je na malom poluostrvu, odnosno, okružena je kanalom sa vodom. Kako nam je na raspolaganju bio i čamac, nije nam dva puta trebalo reći da uskočimo u njega i obrnemo po krug “oko kuće”. Iako mi je bilo prvi put da veslam, snalazio sam se poprilićno dobro. A ni Ana nije zaostajala. Svega par puta smo se zaleteli u pogrešnu stranu i uleteli u šaš, polomivši je posle veslima dok smo pokušavali da se iskobeljamo iz nje. Samo je Ew imala predrasude prema vodi u kojoj se vide podvodne biljke, pa je zatražila da je vratimo na obalu, kad nam je, izlazeći , čamac do pola napunila vodom i prosula pola teglice kukuruza koji je trebalo da posluži kao mamac za pecanje. Medjutim, nisam imao sreće sa pecanjem, pa nije šteta za kukuruz. Posle brčkanja u vrlo toploj barskoj vodi (od skoro 30°C) koja je na momente bila ispresecana hladnim strujama, otišli smo na večeru kod domaćina, čija kuća se nalazi na brdašcetu iznad kolibica. Večerajući smo mogli da osim u ukusima hrane uživamo i u zalasku sunca. Kasnije smo sedeli ispred svoje kolibice, braneći se od nekih konjskih muva repelentom u spreju, medjutim, kako je sunce zašlo, a sedeli smo pored bare, pojavilo se toliko komaraca, da se nismo mogli odbraniti, te se povukosmo u kolibicu, Ew i Lita na sprat, a Ana i ja u prizemlje. U kolibici, u kojoj srećom pa nema skoro nikakvog nameštaja, usledila je epska borba čoveka sa komarcima, u kojoj je nadam se pobedio čovek, što ćemo saznati sad kad legnem.
