Nisam ni skontao da smo proteklih 5 noći spavali na 5 različitih mesta, Hostel u Stokholmu, noć na brodu, kod Kristine u Rigi, kod Lite u Jekabpilsu i sad u kolibici u Idenji. Ova noć je počela kao u Sijetlu, besano. Ana nije mogla da spava od vrućine i zagušljivog vazduha u prostoriji, a ja jer sam hteo da napišem prošli unos i jer nisam hteo da dozvolim malim beštijama iz Twilighta, koje kao da se voze u nemačkim Štukama, da se obrušavaju u moj vazdušni prostor. Sedeo sam u mraku i gledao u mrak, kao lik iz Prajsovog filma (i ako se neko može setiti kako se zove taj film, neka me podseti), a kada bih čuo da je “Štuka” blizu, upalio bih LED-icu na telefonu, zaslepeo skota i pribio ga na zid. I tako nekoliko puta, dok konačno nisam sedeo u potpunoj tišini. I celu noć sam mirno spavao. A jutros smo se opet probudili kad je sat rekao, trknuli do poljskog WC-a, koji me je svojim enterijerom podsetio na garažu pokojnog tetka Laze, koja je takodje napravljena od celih stabala i u kojoj i dan danas stoji beli Fićko 750, a posle WC-a pranje i umivanje na lavabou zakačenom za vanjski zid jedne od dve vikend barake i onda penjanje na brdašce. Ovaj put nije bilo magije u vazduhu, za razliku od sinoćnje večere, jer nam ovaj put sunce na zalasku nije dobroćudno mahalo, već nam je lupalo packe po ledjima i vratu, terajući nas da što pre završimo sa večerom i gubimo se odatle. Ni to nam se nije dva puta trebalo reći, pa smo se oko 11h popakovali u “Mečku” i uputili ka nekoj od mnogih plaža uz jezero.
Posle kraće vožnje odlučismo da se zaustavimo i sidjemo kolima do obale, jer Lita nije htela da se parkira uz put, gde ne bi imala kola na oku, ali joj istovremeno nije bilo svejedno sići kolima sa uzvisine na kojoj se nalazio makadamski put. Pedalj po pedalj i auto od par tona i mi u njemu smo bili bliže obali, ali onog trenutka kad smo izašli iz kola nas je spopao roj “konjskih muva”, koje su htele krvi da nam se napiju, a do obale nas je delilo neko šiblje, pa zaključismo da je bolje da se tu ne zadržavamo, već da se vratimo 500m do mesta na kome smo videli par šatora i kola. Ne lezi vraže, ispostavilo se da nije problem bio sići sa onolikim kolima, već se popeti nazad na makadam do koga nas je vodila peščana staza koja nije izgledala tako duboka dok se na njoj ne bi našao tako težak auto, koji je očas posla upadao u pesak. Izašli smo iz kola i probali da poguramo, ali nije vredelo. Onog momenta kad se auto na usponu počne ukopavati, tada naša sila potiska više nije bitan faktor, jer su kola imala neki sistem (možda protiv proklizavanja) koji ih je sprečavao da nastave da se bore za podlogu kad bi točak počeo da proklizava, što nas je omelo u guranju auta napred, pa otpuštanja gasa i guranja, kako bi se auto vratio nazad, pa opet guranje i gas, pa dok ne izadje iz peska. Na sve to sam Ani rekao da ne gura samnom i Ew, već da stane na put i gleda da ne naidje neko koga bismo zaneseni u guranje i vadjenje iz peska mogli udariti pri izlasku. Pritisak i neizvesnost su za Litu bili preveliki, pa se umalo nije rasplakala. Kasnije smo se nas troje “naših” dotakli teme čiji uvod nam je sve troma privukao pažnju, o čemu ću malo kasnije, prvo kola da izvučemo. Odlučili smo da probamo sa drugim prilazom, koji je bio strmiji, ali sa manje peska i uz malo manevrisanja se auto ubrzo našlo na makadamu, sa točkovima na dole, kako i treba.
Vratili smo se do plaže gde smo videli ljude i ovaj put poučeni iskustvom nismo hteli spuštati kola sa makadama, sve da je i bilo staze za kola. Razgaćismo se i udjosmo u vodu toplu kao čaj. Ajde temperatura, ali i boja vode je bila kao da je neko tu ubacio ogromnu filter kesu čaja od nane i ostavio da odstoji par dana. U plićaku je bila žuta, a u “dubini” potpuno braon. Voda je bila narandžasta, ispravlja me Ana. Pretpostavljam da voda boju duguje raspadanju obiljne vegetacije, jer se cevi trske dužine od 15 do 30 cm mogu naći kako plutaju u vodi, ali ne polegnute, vec tako da jednim krajem vire iznad vode, što celom prizoru daje posebnu čar. Podloga je od finog peska, poput onog koji smo videli u Jurmali na moru, samo je ovog puta bila mekana, kao mulj. Kako je napolju vladalo carstvo insekata, na šta su nas podsećali svakim svojim brišućim letom oko naših glava, nije nam bilo teško da uletimo u tamnu vodu i potopimo se do ušiju, baš kao i ostaci trske oko nas. čak je i Ew zaboravila na sve svoje predrasude prema obojenoj vodi (mada su one za obojene ljude uporno istrajavale) i ušla u istu odmah iza mene. Nismo se udaljavali od obale sve dok Ana nije spazila vodenu zmiju prvo jednu, a onda celo leglo. To u nekom drugom filmu, Mario: Zmije iz močvare ili Mario: Kraljevina kristalne lobanje. U ovom se držimo realnih stvari. Nismo išli dalje od10-15m od obale, jer je i tamo bio plićak, a dno je bilo puno stare trske, pa nije bilo prijatno za stajanje. Kiseleći se tako u plićaku, kao kakva grupa babaca koja je došla na step aerobik prilagodjen gerontološkom odeljenju, svo četvoro smo počeli u vodi da radimo vežbe za ruke i stomačne mišiće, pomerajući brzo ruke gore dole u visini stomačnih mišića što je izazivalo kovitlanje vode koja je vršila pritisak na stomak masirajući tako mišiće, medjutim, gledano sa strane, brzo pomeranje ruku gore dole dok smo sakriveni pod vodom i dok ispuštamo zvukove oduševljenja sve moglo protumačiti kao sve pre nego kao pokušaj hidro-vežbi. Normalan čovek bi verovatno pomislio da pokušavamo da “isušimo kičmenu moždinu”. Liti, koja je sitna kao neki “Blackberry”, a kad sam ga već spomenuo da iznesem i svoju teoriju da će se za 100 godina ono malo preostalog voća zvati po brendovima, pa će neka majka sigurno reći svome detetu da jede više samsunga za doručak, jer će mu od toliko filipsa poispadati zubi, na šta će to neko dete reći da ne voli samsunge i tošibe, te da mu mama ubuduće kupi više kenona, ali da se vratim Liti, koja je još u vodi i kojoj je posle toliko vremena u njoj postalo hladno, pa smo svi polako izašlii vode prateći ritual koji je nastao vrlo spontano. Prvo se nevoljno dovučeš do plićaka, povremeno tresući glavom kao epileptičar, kako bi oterao muve, onda sledi ostanak u plićaku, tako da nam telo pluta, dok se rukama držimo za dno, a zatim polako izadjemo na obalu dok ne skontamo da nas konjske muve napadaju kao da smo umesto kupaćeg navukli papke, kada počinjemo, u zavisnosti od preferencija, ili vrištati ili psovati uže članove porodice, obadajući se pri tome kao neki estradni umetnici koji slabije vokalne spsobnosti prikrivaju intenzivnom koreografijom. Pri tome ne pomaže ni repelent, ni meketanje (ne bi li muve shvatile da nismo konji), već je rešenje jedino bilo uskakanje u kola, uz povremeni vrisak ili psovku kad se u kolima nadje po koji leteći slepi putnik.
Po povratku kući smo se samo poizvaljivali na krevete i verovatno bismo i pozaspali da nam nisu rekli da će ručak brzo. Posle ručka nema ništa bolje, nego se uvaliti u bazen iza kuće ili izvaliti pored bazena, u zavisnosti od toga koliko je ko “kutlača” pojeo, medjutim, mene je čekalo rešavanje ljubavnih problema u rodbini, pa sam se žurci na bazenu priključio sa zakašnjenjem.
Pošto se Ew sutra vraća za Beograd, a Ana i ja još ostajemo, ali sutra sa Litom idemo u nove avanture, otišli smo do supermarketa po “ingridijente” za sendviče, pošto smo pre toga obišli par mesta u Jekabpilsu koja bi svaki turista trebalo da vidi, ako ikada zaluta u Jekabpils, uključujući i veliku (stočnu) vagu, koja je stavljena kao obeležje pijace koja se nekad nalazila tu, na gradskom trgu, i obližnje jezerce Karjers, čije plažice imaju plavu zastavu, a čija je 7 km dugačka obala opasana stazicom za šetnje/trčanje/MTB i šumom visokih borova (mežaparks, tj. šumski park), izmedju kojih se nalaze dečija i igrališta za one starije.
Lita nam je takodje pokazala i ostrvce na Dougavi na kome se večeras održavaju neki letnji koncerti (a la EXIT, samo manji,naravno), ali pošto smo bili umorni i nismo planirali da ostajemo, nismo plaćali ulaz. U povratku ka kolima smo krenuli kroz neki ne baš sredjen par, kroz koji je vodila neka utabana stazica, ali čija se putanja u našem slučaju ne bi mogla obisati ekonomičnom. Ew je predložila da poprečimo, ali je Lita rekla ne, a Ew upita što, pa mi očekujući da će reći da je tu grob neznanog junaka, tek pokošeno, staklo, sveže ofarbano, pazi mine, ona reče: “Pa nema staze.” Želim da verujem da život u takvom društvu donosi više prednosti zbog savesnog ponašanja, nego mana. Danas ni jednu plastičnu kesu nismo videli, ni na drveću, ni u vodi, a naputovali smo se. Drugi momenat koji nas je iznenadio je kad joj je Ew još jednom pohvalila kuću. Litini roditelji su divni. Znali smo ih od ranije sa slika i uvek sam komentarisao kako mi njen tata liči na Brusa Dikinsona (Bruce Dickinson) i kako je prava šteta što nema rock bend. Medjutim, s obzirom na to koliko ti ljudi rade, jer posao kojim se bave, a to je nekoliko cvećara, zahteva da ustaju u 4, a nekad i u 2 ujutru, čudi me da uopšte stignu da spavaju. Na kompliment o kući je ona odgovorila da to nije njena kuća, a u pojašnjenju je dodala da je to kuća njenih roditelja, a da se od nje očekuje da decu podiže na nekom drugom mestu. I ma koliko mi to zvučalo normalno i prihvaćeno i sa moje strane, opet je bio čudan ton kojim je to rekla, budući da je izrazito vezana za porodicu. Eh taj zapad, došao je i na istok.
