Danas se Ew vratila za Beograd i time je završeno jedno poglavlje ovog našeg putovanja. Da bismo je otpratili na aerodrom u Rigu morali smo ustati u 6, što znači da sam prošlu noć spavao samo 3 i po sata i potpuna mi je misterija kako mi mozak još uvek razlikuje ove tastere na telefonu. Sreća pa sutra ne idemo nigde rano, pa mogu spavati koliko hoću.
Danas smo se baš navozali. Prvo od Jekabpilsa do Rige, preko 140km. Na aerodromu smo ubili vreme uštedjeno on-line check-inom ogovarajući 2 sestre blizanke i 2 brata blizanca, koji su izgleda “medjusobno oženjeni”. Svima nam je čudno videti ženu u poodmaklim godinama koja je identično obučena kao njena sestra. Pa baš kao i ona pitalica, šta je starije, kokoš ili jaje (a kažu naučnici se od skora izjasniše da je starija kokoš, verovatno računajući da je u to doba Zemljom vladao matrijarhat, jer bi u suprotnom petao bio najstariji), zapitasmo se da li “deformacija” kod blizanaca koja se ogleda u želji da budu isti nastaje odgojem, jer ih roditelji od malih nogu oblače identično, jer im je (roditeljima) to zanimljivo ili postoje neke genetske predispozicije, telepatske veze, voodoo shitz i sl.
Posle lounge filozofije, da ne kažem filosofije, vratismo se rubrikama koje bi se mogle naći u Skandala. Na aerodromu smo videli Kustu, Neleta i ostale “nepušače”. Dan ranije su svirali na Music&Film Festivalu u Jurmali, onom bajkovitom mestu na moru. Ulaznice su bile od 10 do 25 LVL (ugrubo od 15 do 35 EUR). Nele je sa kolegom stao do klupe pored nas, pogledao nas, kad sam mu ja značajno klimnuo glavom, na šta se on zbunio, pa mi stidljivo otpozdravio, misleći ko zna šta.
“-Znaš šta b’ reko Dr. Arslanagić na to? Niiišta! -Joooj, Arslanagić je booog!”
Ew kaže da su on i Kusta u avionu sedeli u biznis klasi, dok su ostali bili u ekonomskoj. Simpatično joj je bilo što se svi oslovljavaju sa “zemljače”. Pa, kad si u Letoniji i Rumuni i Bugari ti dodju ko zemljaci.
Ispratismo Ew, koju umalo do gola ne skinuše na aerodromu, jer su joj cipelice zapištale na skeneru i krenusmo ka Siguldi, koja je smeštena na nekih 35 km od Rige, a 40 i koji od samog aerodroma.
Sigulda je pored Rige verovatno najveće stecište turista (a Jurmalu ne računam, jer je tamo druga vrsta turista, željna mora i plaže). Od atrakcija su tu zamak Sigulda, koji se često zbog blizine ruševina srednjovekovnog zamka naziva novi zamak Sigulde, a koji ima zanimljivu arhitektonsku izvedbu, a u kojoj su, ironije li, najduže živeli tuberani za vreme CCCR-a, zatim je tu žičara, koja vas prebacuje preko reke Gauje, na drugo brdo, Krimuldu, na kojem se ustvari nalaze ruševine pomenutog srednjovekovnog zamka i gde možete videti otvoreno pozorište, u kome se na leto održava operski festival. U podnožju Krimulde se nalaze pećine Gutmanja i Mala pećina (Gutmana Ala i Maza Ala).
Turistima je svakako zanimljivija Gutmanja, jer je to najveća pećina na Baltiku, iz koje teče izvor pitke vode, a na čijim zidovima od peščara se nalaze brojna imena i datumi, grbovi i poruke. Video sam jedan iz 1839. a možda ih ima i starijih. Ceo predeo je teritorija nacionalnog parka Gauja. Planirali smo da odpešačimo do zamka Turaida, do kog je bilo šetnje još toliko kao do pećina, ali zbog vrućine se predomislismo, pa rešismo da se vratimo na Siguldu i odatle kolima odemo u Turaidu, čije ime na livonskom, sada već izumrlom jeziku, znači Torova bašta.
Do Krimulde smo išli žičarom, a vraćali smo se pešaka, penjući se uz bezbroj drvenih stepenika. Lokalna zajednica je očigledno uložila velike napore da svoja prirodna bogatstva i znamenitosti ovog kraja što je više moguće približi turistima svih generacija. Bilo da ste pešak, vozač, biciklista, motoraš ili nosilac partizanske spomenice. Krajolik me je uveliko podsetio na Frušku goru, čiji sam čest gost, sa jedinim izuzetkom, a to je bio taj očigledno uložen trud da se putokazi nalaze gde treba, da se ogradi gde treba i, naravno, na kraju da se naplati šta treba.
Kolima smo brzo stigli na parking ispred Turaida. Parking se plaća 1 LVL i nemoguće je parkirati se igde drugde. Ono malo okolnih stambenih zgrada ima znakove zabranjenog parkiranja za one koji nisu stanari. Go local comunity, go. Ana je otišla do obližnjih štandova da pogleda suvenire, Lita da pogleda koliko su ulaznice u zamak (3 LVL), a ja ostao da gledam olujne oblake koji su nam se brzo približavali. Par minuta kasnije mi je Lita počela simultano prevoditi ono što čujeod žena koje su radile na štandovima sa suvenirima, dok su se ove užurbano pakovale. Oluja koja je dolazila je već pogodila obližnja mesta, u kojima je za jako kratko vreme palo kiše koliko inače padne za mesec dana. Ana je još uvek bila pored jednog štanda, čekajući od žene kusur kada je prvi udar hladnog vetra počeo da obara i nosi stvari sa štandova. Lita i ja smo je sa nestrpljenjem čekali, kako bismo otrčali do kola i sklonili se od tamno sivih oblaka koji samo što se nisu otvorili nad nama. Vetar je nosio prašinu koja se u dodiru sa kožom pretvarala u ubod igle, a kapi velike kao orah su počele da šaraju asfalt. Dotrčali smo do kola i dvoumili se da li da krenemo ka kući ili da sačekamo da prvi, ujedno i najjači talas nevremena protutnji. Pošto Liti nije bilo svejedno da vozi po nevremenu, posedesmo u Bencovoj barci desetak minuta, ali osim slabije kiše ne dodje do potopa koji smo očekivali. Predomislismo se i krenusmo ka Jekabpilsu, pre nego što se nevreme predomisli. Ne lezi vraže, nije prošlo ni 5 minuta, a usledi prolom oblaka, potop. Sa neba kiša gusta kao da neko iz korita sipa, desni deo puta je pod vodom, a ulazak pri “većoj” brzini u toliku količinu vode je sve samo ne pametno, a sa levog dela, po prolasku kola iz suprotnog smera, na šoferšajbnu doleti celo korito vode. Otažavajuća okolnost je bila i potreba da stalno konsultuje GPS, jer smo išli nekim sporednim putevima, kako bismo izbegli gušći saobraćaj na magistralnom putu Daugavpils – Jekabpils – Riga, jer se i kod njih, kao i u Srbiji, u nedelju pola zemlje vraća u prestonicu.
Kako smo se približavali Jekabpilsu, kiša je postajala slabija, ali je temperatura i dalje bila osetno niža. Eto, a samo što je Ew otputovala, iz njenog ugla se vreme popravilo. Prošli smo opet kroz Aizkraukle i njihovu hidrocentralu. I ovaj grad, kao i mnogi drugi u ovim oblastima, imaju i nemačko ime. Tako je Aizkrukle Ascheraden, Jekabpils je Jakobstadt, gde i pils na letonskom i Stadt na nemačkom znače grad, a kad kažem grad mislim na grad unutar zidina, dakle zamak.
Pouka ove priče je da kada kupujete kola birate ona sa usisnikom za vazduh iznad putničke kabine, kao kod nekih Toyotinih Land Cruisera.
