Izvinjenje svima kojima je čitanje ovog bloga postao jutarnji ritual što sam okasnio sa jučerašnjim unosom. Sinoćni umor me je ipak savladao, a pošto nisam hteo da se blog pretvori u obično nabrajanje šta sam jeo i gde smo bili tog dana, a bez ličnih zapažanja, odlučio sam da dovršetak priče ipak ostavim za sutra (današnje sutra). Na sve to, u pokušaju da na sajt postavim temu koja bi se videla kada se čita sa mobilnih uredjaja, jer sam video da su neki i tako čitali blog, a i odavno sam hteo to da uradim, nešto mi se “pokarabasilo”, pa sam odlučio da stavim jednostavniju i pregledniju temu, tako da blog ima novo odelo, skoro kao car. Kontakt forma je popravljena, jer znam da mi već neko vreme ta stranica nije radila, pa ko zna koliko me je ljudi probalo kontaktirati putem sajta, a da nikad od mene nisu dobili povratnu informaciju. Tu je sad i RSS feed, za one koji vole tako da prate blogove.
Pošto danas pravimo pauzu sa putovanjima po Letoniji (a bilo je i vreme, da se naspavam malo), bilo bi dobro da pojasnim otkud mi u Letoniji i kuda idemo dalje.
Već sam rekao da smo trenutno u Letoniji kod drugarice Lite, koju smo upoznali prošle godine u Slovačkoj i koja je zimus bila kod nas u Srbiji i koja nas je zvala da na leto dodjemo u Letoniju. Da joj se nismo svideli, verovatno bi nas pozvala da dodjemo na zimu. Pre toga smo bili u Švedskoj, jer nam je let iz Beograda bio za Stokholm, a posle Letonije, tj. krajem sledeće nedelje idemo za Estoniju, a to vam je ona zemlja za koju ako ste i čuli, možda znate da je nekad bila deo CCCP-a, a još ako znate i da joj je Talin (ili po staronaški Taljin) gravni glad i da se gore priča neki jezik nalik finskom, moj iskren savet vam je da se prijavite za neki kviz, jer znate dosta. Za razliku od letonskog, koji iako ne razumemo, ponekad kad zapnemo u nekom objašnjavanju izlaz nadjemo govoreći kako se ta neka sporna reč kaže na našem maternjem, pa smo se tako recimo polomili objašnjavajući na engleskom Liti prošle godine šta je to magla, da bi ona oduševljeno rekla “migla”, kada smo mi rekli “magla”, sa estonskim će već biti druga priča. Tamo samo ima da se polomimo.
Ana je za jednu drugaricu (ćao Milice!) gledala volonterske kampove i u jednom trenutku dobila ideju da za leto nadje nama neki, koji bi nam bio primarni spiritus movens za put, a da bismo onda mogli zaista i posetiti Litu i obići još “štogoć”. Tako je pao okvirini dogovor da nadjemo neki kamp na severu, pa su posle pregledanja i sužavanja izbora u uži krug ušli kampovi u Rusiji, Norveškoj, Litvaniji i Estoniji. Poslali smo prijave Volonterskom savezu Vojvodine i Mladim istaživačima Srbije, uplatili članarine i ubrzo dobili pozitivan odgovor da smo primljeni na volonterski kamp u Estoniji. Od pomenuta četiri kampa, ovaj u Estoniji je bio ponajmanje zanimljiv, ali verovatno baš zato su mogle dve osobe iz iste države da pošalju, jer se obično gleda da nacionalna struktura ljudi na kampu bude što raznovrsnija. Ovaj kamp se “dešava” u gradiću Viljandi, koji, po onome što smo do sada saznali, može da se opiše kao “estonska Atina”, jer ima izrazito bogat kulturni život. U pomenutom kampu će naš zadatak biti da održavamo rečno korito vodenice koja je preuredjena tako da proizvodi električnu energiju. Kamp počinje krajem jula, a završava se u prvoj polovini avgusta. Danas smo konačno kupili i gumene čizme, koje će nam tamo trebati, a koje zbog težine i kabastosti nismo hteli da vukljamo iz Beograda. Iznenadilo me je to što je ovde (a to onda vrlo verovatno znači i u ostatku Evrope) suzavac moguće kupiti u slobodnoj prodaji. U Bosni su ga prošle godine dozvolili nositi, ali samo ženama i to ga moraju prijaviti policijskoj stanici u roku od 8 dana od datuma kupovine. Mislim da je u Srbiji on još uvek zabranjen. Zašto? Zaista nemam predstavu. Oni protiv kojih bih ga ja koristio izgleda imaju tatu na položaju, a znamo da roditelji ne vole kada im deca plaču.
U šoping smo išli kako bismo takodje kupili i namirnice potrebne za spremanje sušija. Po dolasku iz prodavnice smo na brzinu pokusali onu odličnu hladnu supu, Brufen-roze boje, što nas je zasitilo, pa smo spremanje sušija ostavili za kasnije.
Naravno, to što smo se osetili sitim nije bio razlog da ne probamo i osladimo se borovnicama sa mlekom. Obožavam mleko i uz svašta sam ga jeo i pio, ali u njega nikad nisam potapao borovnice. A jednostavno je, tanjir mleka, šaka ili dve borovnica i šećera po želji i to je to. Ovi “naši” severnjaci ovde imaju kulturu jedenja bobica. U bašti imaju 10 različitih vrsta jestivih bobica, od kojih za jedne nikad nisam ni čuo, a eto danas smo usput kupili od neke bake na pijaci i par kila borovnice. Takodje beru čajeve, suše i obilato piju.
U nekoj njihovoj sve-za-kuću prodavnici, nalik “našem” Merkuru, gde smo kupovali čizme smo videli i lokalnu atrakciju, papagaja Žaka, koji navodno prič, medjutim, u našoj blizini nije hteo da da izjavu, ali se pred kamerama počeo nedolično ponašati. Za 1400 EUR, koliko košta, sam ipak očekivao da će početi recitovati neku “pjesmcu, recitacju il’ monolog”.
I dok sam ja kasnije nešto čačkao oko bloga, Lita je počela sa spremanjem tih čudnih rolnica, dok je Ana pažljivo gledala i učila. Ona ima i dobrih fotki, pa ih možda i podeli sa auditorijumom. Ja sam stigao na skoro sam kraj pripreme, ali dovoljno da vidim kako se suši pravi i da razbijem neke predrasude o njemu. Kad god sam ranije imao priliku da ga probam nisam, jer sam bio gladan, a kad sam gladan ne volim da eksperimentišem, jer tada postoji rizik da se ne najedem, a to ne volim…budem malko nervozan. Medjutim, ovaj put nisam imao šta izgubiti i radovao sam se obroku. Dok sam gledao kako Lita premazuje presovani list alge rižom i kremom (u ovom slučaju je to bila Filadelfija), a zadim stavlja malo deblje rezance krastavca i avokada, zatim režanj sirovog lososa, a onda to sve majstorski zavija, kao da rola veliku cigaru, Ana mi je napravila sendvič, opet po Litinom receptu. Kriška hleba premazana maslacem, režnjevi sirovog lososa posuti limun-biberom, ukrašeni kolutićima luka. Prste da pojedeš! I onda se setim Džejmi Olivera (Jamie Oliver), jer mi je cela scena ličila na epizodu iz njegove kuhinje, koja me natera da poželim da spremim sve što i on i toliko se zanesem tom idejom da bih u jednom trenutku stao i pomislio: “Jebote, pa gde na nadjem limun-biber” i onda neminovno ono, kao aždaja u vicu: “Jebote, gde jaa živim!”
A večera je bila gotova, postavili smo sto, sipali kvas u čaše, nasuli soja sos u male “ćase” i počeli da umačemo rolnice u sos.
Prvi zalogaj je svakako bio najzanimljiviji, jer je bio sve samo ne ono što sam pretpostavio da bi moglo biti. Rižu i ribu ne osetim, a ono što mi je oduvek izgledalo kao koža ribe, presovane alge, su zaista pružale zubima sličan otpor, ali su bile daleko ukusnije…ili je bolje da kažem bezukusnije. I opet je sve nekako na broju, što se ukusa tiče. Takodje mi je ubrzo postalo jasno i što su male porcije sušija…vrlo brzo zasiti. I eto, ko bi rekao da ću u Letoniji probati suši.
