Dan NIJE bio pun neke veće jurnjave (zato ovaj unos kasni 24h)…jako kasno sam legao…ili bolje da kažem rano (proklet bio život blogera), ustao oko podne, tako da se nisam nešto ni naspavao, ali je dan počeo lepo jer me je dole u kuhinji čekao lep doručak..palačinkice sa raznoraznim prilozima i umacima. Utisak doručka, da se izrazim kao Bećkovićeva, je bio “sos” od svežih šumskih jagoda. Ovi ljudi me stvarno svaki dan iznenade. Još jedna od stvari koje sam primetio, a koje se tiču njihove kuhinje je obilata upotreba mirodjije. Ono što bi za moju mamu (ćao mama) predstavljao peršun, koji ne volim u jelu, jer, što bi rekao Vudi Harelson (Woody Harrelson) u Zombilendu “It’s not the taste, it’s the consistency.”, to je mirodjija za njih. Staviće je u hladnu supu, na svežu salatu, na pečeno meso, na kuvan krompir…samo što vas ne pospu njome kad im udjete u kuću, no dobro, njen ukus mi ne smeta, a nije mi ni na putu (disajnom) kad se slastim pilečim krilcima..unlike peršun.
Posle smo otišli u šetnju po Jekabpilsu…lažem, šetali smo se po Krustpilsu (krust je krst, pa mu to dodje kao neki Krstograd), to je danas isto Jekabpils, nekad je bio drugi grad, ali pošto ih deli samo reka Dougava, vremenom je jedan grad progutao drugi, kao Novi Sad i Petrovaradin ili Beograd i Zemun, Lon i Don…u biologiji se to zove fagocitoza, koja dolazi od naše reči feget i…ok, etimologija na nekom drugom času.
Bili smo na ostrvcetu Salnja, na Dougavi, koje je nedavno lepo sredjeno (evropskim parama, da ne grešim dušu), kad je napravljen novi most, stazice, amfiteatar sa binom za koncerte i dečije igralište, a pre par dana se na ostrvu održavao neki “hepening” koji sam spomenuo u jednom od prošlih unosa.
Ono što me fasciniralo sve vreme prolazeći kroz manje gradove je bila potpuno drugačija arhitektura..neočekivana. Iako nisam na kraju studirao arhitekturu i dalje mi je zapažanje detalja na gradjevinama i fotografisanje objekata vrlo drago. Ono što nisam mogao da ne primetim bilo je veliko prisustvo kuća od drveta i jednospratne gradnje ravnih krovova, a što nisam mogao da ne primetim, nisam mogao ni da ne fotografišem, na Litino negodovanje, valjda jer je to onda predstavljanje zemlje u lošem svetlu. E moja Lita, da je to tako, ja bih prvi da se svakom egleskom turisti koji ide nazad na “ostrvo” pobrišu fotke sa aparata, jer naša zemlja nije neka raspandrkača, sa kojom tarlahaš i rejvuješ 4 dana na “It state of ex”, niti velika seoska svadba, na kojoj “domorodci” i “Hindusi” duvaju u limene trube zarad tvog “pležura” i gde svi “guču” i gaču kao ptice pred parenje. Ne “mejt”, nama ne trebaju tvoje dvize dvize dvize. Mi imamo ponos, koji smo nabili toliko duboko, da te ništa ne čujemo.
A kada pogledate niz ulicu, jer se autor teksta većma vratio u “stvarni svet oko mene”, kao da gledate scenografiju za neki ruski vestern. Jednospratnice su banka ili “salun”, a stambene kuće su prizemne i jednospratne drvene kuće kosih krovova. Boje ovih prvih, zidanih, su gotovo uvek crvene ili narandžaste, dok su drvene kućice, ako zanemarimo zub vremena gotovo uvek neke boje koju bismo “u našem selu” opisali kao radikalnu ili provokativnu. Ovaj narod se bojama, umesto rakijom, bori protiv sivila preostala tri godišnja doba. A karijes koji donosi zub vremena u simbiotskom delovanju sa točkom promena dovodi do idiličnog prizora samo ako ste turista u prolazu, mada vas ni tada red ostarelih drvenih kućica čija se boja guli i otpada sa dasaka, čija vrata su sakrivena iza zaključanih rešetki i čije prozore kriju teške žaluzine ne ostavljaju ravnodušnim. Još ukoliko možete zaviriti iza prozora, žaluzina, rešetaka i vrata, pročitati celu priču i sagledati celu sliku, onda možete razumeti tranzicuju kroz koju je zemlja prošla, idući od siromašne zemlje koja je tek izašla iz zatvorske postelje sa Velikim bratom, u kojoj je bila skoro 50 godina, ka siromašnoj zemlji koja je na periferiji EU u svakom aspektu. Izgleda da su se jedino tablice na kolima promenile. Nestala je zagasito crvena letonska zastava, a zamenila ju je plava “Zvezdana” Evropske unije, koja, kao i onaj vic kada Mujo uči sina da pliva, poručuje: “Maši ruć’cama, maši bolan….e jeb’ga!”. Ali ne očajavaj Serbijo, naša deca če se izgleda još dugo grejati uz tople radijatore, jer sunce tudjeg neba nas neće grejati kao što greje ruski gas i pevati originalnu verziju one pesme:
“Tamo daleko, gde cvet je zvezda žut, Tamo je srpskoj raji jedini bio put.”
