Baltik – Dan 12. – Riga (Letonija)

Da ne ostanem dužan ni rusofilima i ornitolozima, koji klanjaju pred mutiranim američkim beloglavim orlom, kao ni ljubiteljima desnice…ruke (samo vežbajte, kažu da su nas komunjare lagale za onu presahlu moždinu)…za izgled autora se pobrinula majka priroda, za frizuru ovaj oveći jastuk, u koji sam zavaljen, a za ton se pobrinula ambasada Ruske federacije.

Evo nas u Rigi. No, da krenem ispočetka. Sve je počelo kada je “naš” narod sišao medj’ ostale ljude i nije krenuo na ovu stranu gde sam sada ja, već tamo gde ste sada vi (a ako ovo čitate u Amerikama, znajte da smo i tamo bili prvi, samo su Djenovljani imali jači lobi i bolji marketing), što je na ovoj strani gde sam sada ja ostavilo prostora za raznorazne druge narode. Ono čega se ja seć, a bio sam isuviše mali da bih se setio nečeg pre toga, je da su ovde živeli Livonci, nešto ko Madjari, samo ni nalik. Onda se jednog dana pojaviše neki strendžeri i ponudiše neke “benefite”, ali pod uslovom da Livonci “nemaju drugog boga osim mene”. To se Livoncima nije svidelo, te oni ljubazno odbiše strendžere. Ispostavilo se da su rekli ne Nemcima, a istorija će pokazati mnogo puta da se Nemcima ne sme re?i ne, jer im to potegne neki živac, pa se odmah late nekog sikirčeta ili Bi-ciklona i u afektu urade svašta. Tako su i ovde, ubili boga u Livoncima, ono malo njih što je preživelo se razbežalo, a to je onda ostavilo prostora da se ovde u nekom XIII veku nasele neka druga plemena, konkretno Letonci, čije komšije Litvanci su im ujedno i najbliži rod. I tako se tu nasele Letonci. Imali su već izgradjen grad Rigu, luku, kožna sedišta, alu felne, šiber, muziku, ma sve full, a nije im smetalo što nisu prvi vlasnik. Lupali su Nemci i njima vaspitne, ali novac je vrteo gde sikirče nije, pa su se i Švabe naselile u velikom broju na ovim prostorima. Zli jezici bi rekli da ih je bilo ko bubašvaba, ali ne i ja. Bilo ih je ko bubarusa. Po Rigi su sve crkve digli Nemci, a Bosanci su verovatno i tada bili zidari na “baušteli”. Bajaga je pevao i godine su prolazile, a posle Nemaca su Letoncima na grbači sedeli Litvanci sa Poljacima, pa Švedjani sa Švedjankama, a ovo poslednje se Letoncima mnogo svidelo, pa i dan danas kažu kako im se tada podiglo mnogo štošta…škole, bolnice…štošta. Onda su došli carski Rusi, pa su parče po parče uzimali ono što su mislili da im pripada. U tom “uzimanju” nastradalo je kako kažu 40% letonske populacije. Sa dolaskom Rusa je spontano došla i kuga…u XVIII veku. Koji passé, strašno. Ameri su sigurno već tada pravili HIV virus. XIX vek je u celoj Evropi bio kao neko proleće, svi su se nešto kao budili, pa i Letoniji. Probudili su se seljaci, probudila se buržoazija, probudili se crni, probudili se crveni, probudio se i proleterijat, koji se ovde probudio i pre nego što je nastao, od čega bi Letonci, da su katolici, mogli napraviti neki “mirakul” i silne lare zgrnuti, ali nisu. Oni su luterani, a oni koji se edukuju našim dnevnim novinama znaji da je ni manje ni više Martin Luter King osnivač te crkve. Ja da sam juče umro, ne bih znao da su postojala dva kralja. Za mene je Elvis kralj. Jedino što nisam siguran da li mi onda Grejslend dodje kao otadžbina.

I dok ja kukam nad apatridnom sudbom, Letonci izvojevaše svoju nezavisnost 1918. (pssst, za one sa slabijim ulaznicama, to je kraj Prvog svetskog, a tada smo i mi dobili deo “žitnice Evrope”), nakon što su rasterali nemačku buržoaziju i rusku “krasnu” armiju. I tako u ovoj zemlji ostade samo fin svet, koji je živeo srećno do kraja života, što je za neke bilo do ’41., a za neke do ’44. Prve je “Švaba udariooo”, a četvrte se vratili kamaradi sa pentagramom na glavi, koji su oterali manje više sve Švabe, i one naoružane i one koji su se tu radjali stotinama godina unazad, a onda, da kuće ne zvrlje prazne dovedu svoje baćuške i nasele ih tu.

E tuuu ustvari počinje zaplet! Ovo je sada “sojuz” i svi smo braća te stoga svi pričamo ruski. Jer kako ćemo biti braća ako se ne razumemo. I otuda je bilo “moderno” da svi Letonci znaju ruski. Onda prodje skoro 50 godina, modni trendovi se menjaju, Varšavska crvena više nije u modi, a i šavovi popucali, pa se ljudi počeli oblačiti u NATO plavu ili eko zelenu, a da prostite, imadu i one pedere, što se oblaču u šareno. Ako se dvoumite za boje, obucite se u zlato, jer dijamanti su večni, a pas je čovekov najbolji prijatelj.

A kad im je tikva pukla, sa ove strane je ostalo puno Rusa. Kad se to brojčano iskaže, država ima recimo 2.1 milion duša, a Rusi su trećina, što je 700.000 glava. Po Litinim rečima postoji antagonizam izmedju dva naroda, o kome se ne priča, a takodje postoje i kvartovi u koje se ne zalazi, majice i obeležja koja je najsigurnije ne nositi i sl.

E sad, Rusi ovo smatraju Rusijom, koja se zove Letonija. Za njih obična formalnost. Za ove druge noćna mora. I za mene, kao posmatrača noćna mora.

Dolazimo Lita, Ana i ja danas do Ruske ambasade u Rigi, gde hočemo da pronadjemo Aleksandra Š, koji je neki “?imbenik” u ambasadi. Dobijanju njegovog imena i broja telefon je prethodila priča i priča sa neljubaznom Anom Karenjinom iz Ruske ambasade (voz je ne pregazio dabogda), koja nam je dala njegov broj, na koji se on nije javljao dva dana. Ne treba ni da kažem da sam poslao nekoliko mailova konzulatu i ambasadi i da mi ni na jedan nije odgovoreno, dok se jedan odbio nazad bez obrazloženja, drugom je inbox bio pun, što verovatno znači da imaju nepročitanih mailova koje im je još Regan slao, a tu je bio i mail njihovoj ambasadi u Hrvatskoj, na koji sam takodje ostao uskraćen za odgovor. Ceo “problem” je nastao davno, kada su izdati prvi pasoši, no da skratim priču, kada mi je rečeno u Srbiji da će mi pasoš biti gotov pre nego što krenem na put, a nije bio. Kada mi je devojka na šalteru, pošto sam pola dana čekao u redu da podignem pasoš, rekla da nije još stigao, te da dodjem u ponedeljak, a ja sam već u subotu u Svedskoj. Za vadjenje vize nisam imao dovoljno vremena, pa mi je jedina alternativa bilo da probam uči u Rusiju bez vize, jer na sajtu ministarstva pisalo sa uz vaučer agencije može i tako. Moj hotel je imao svespremno, samo su čekali moj MiG (i mojih 20€) pa da mi pošalju taj vaučer. Pošto nisam hteo da rizikujem, pa da me sa ruske granice vrate nazad, zbog čega bih napravio sebi velike troškove, odlučismo da je najbolje da se raspitamo u njihovoj najbližoj ambasadi pije li vode taj vaučer ili ne. Tu je na scenu stupio Aleksandar Š. koji je bio neuhvatljiv kao da je ambasador Nikaragve, a ne neki ćata u ruskom birokratskom tenku.

Po dolasku pred ambasadu smo savladali prvu prepreku, ljubaznog letonskog policajca, koji nas je uputio na interfon ambasade.*bzzzz bzzzz* DA? Tu Lita počne objašnjavati ko smo, šta smo, šta hoćemo i ko nam treba. Posle cele priče se sa druge strane čulo GAVARITE PO RUUSKI. Počne Lita ispočetka, sluša ne taj neko, a kad je završila, tišina…sa druge strane nikog. 10 sekundi kasnije seopet javlja neko na intkom i opet nas pita šta nam treba, ovaj put na letonskom. Lita opet objasni, a glas nas pošalje u konzulat, tu blizu. U konzulatu nas dočekuje deda koji je generacija Cara Nikolaja, a od od svih jezika na šarenom globusu govori samo ruski. “A gdcije su vaem dokuuumenjta?” Evo ih jebem te ćorava, što nisi portir u gerontološkom ili u domu invalida! “A štooo vum trijeba Aljeksaandr?” Zini da ti kažem, ali na engleskom. NE GAVARIJUM PO FAKIN RUSKI. Jadna Lita se upljuva pokušavaju?i da mu objasni u čemu je problem i zašto nam treba taj Aleksandar, ali dugo nekorišćenje ruskog i ovih dana samo engleskog nisu pomogli. “A vuu…nezmoožno…muzeej…muzeej…” dopiru do mene samo pojedine reči dok se trudim da skontam “dje ba zapelo”. Deda upire prstom u Muzej medicine koji se smestio izmedju ambasade i konzulata i polako nas “ispraća” iz “ordinacije”. Šta ćemo, opet kod “našeg” čika milicajca. On reče da i sa druge strane ima konzularni deo i da je možda onaj general Ždanov iz konzulata na to mislio. Mi tamo, a tamo red kao na gerontologiji. Sve nosioci crvenoarmijskih spomenica, a svi nešto snuždeni, ko da su došli kod Topalovića da im uzme meru za sanduk. Mi na šalter, a tamo, iza dva prsta debelog stakla službenik pokazuje Liti da govori u mikrofon…pardon, da GAVARI u mikrofon. Ne mogu da verujem, ni jedan jebeni službenik ne govori ni jedan drugi jezik osim ruskog! Kako izgleda razgovor za posao u ruskoj ambasadi?
-Dobrui denj.
-Dobrui denj.
-Do you speak English or any other language?
- I do.
- Ja izvinjajus. Sledajušći!

Jedino ovakav metod eliminacije bi rezultirao tolikim učinkom.

Tu neka baka iz reda počne da pomaže Liti, prevede na ruski ono što joj je Lita rekla na letonskom, a što sam joj ja objasnio na engleskom, pošto sam prethodno uvideo problem na srpskom. Ne smem ni da pomislim šta je do čoveka došlo. Izašli smo ne saznavši ništa novo, osim činjenice da niko od “baćuški” ne govori letonski. Vizu mogu napraviti, ali ako donesem vaučer i to predam u rekordno kratkom roku, a tu je i trošak izrade vize, ma koliki iznos bio, reših da ne gubim svoje vreme i novac, a složismo se da imamo još vremena da smislimo kuda čemo posle kampa, za Litvaniju, što bi me posebno radovalo, jer je drugačije ne bih video ili negde drugde.

Bilo kako bilo, otišli smo u celodnevnu šetnju Rigom, a neka zapažanja od danas su da imaju jako puno igrališta za decu, kao da na njima svet ostaje, a ne na biračkom telu za naredne opštinske izbore, da i u Rigi ima puno starih drvenih kućica, samo treba izaći iz centra koji je ogrezao u jugendstil (i koji je najočuvanije takvo jezgro na svetu, te je pod zaštitom UNESCO-a), da im je gradski prevoz pouzdan, skoro modernizovan elektronskim čitačima i magnetnim kartama (pomalo nepotrebno, kako kažu), da postoje i menjačnice koje ne naplaćuju fiksnih pola lata za menjačke usluge, da se Segway može iznajmiti u Mežaparks (veliki “šumski” park u kome je i zoološki vrt), ali su cene suludo visoke. Konstatovali smo i da im se sva ženska imena završavaju na a i e, a muška na s (Rudolfs, Arturs, Egils…), čak i strana pišu sa s na kraju, pa im je Bred Pit ustvari Breds Pits.

Ručak opet u Lidu, u kome je atmosfera kao u nekoj od taverni u Neverwinter Nights (prvi deo), i žamor i muzika i neki renesansni ambijent, jedino svemu tome nije doprinosio de?ko koji radi tu, a koji se zove Elvijs. Kao da dodjete u neki naš tradicionalni restoran i uslužuje vas Jamezdin sa tarzankom. Ali dobro, to sam samo onako usput primetio..

Ako niste nikad probali, probajte Kvass ili Veselibas. Bezalkoholna pića sličnih, a opet različitih ukusa. Onda ležanje u Vermanes parku i slušanje blues-rocka koji dopire sa obližnje bine.

A naveče smo odlučili da odemo do neke plaže u pravcu Jurmale i gledamo zazak sunca. Sišli smo u Bulduruu, par km nadomak Jurmale. Opet sitni pesak, samo ovaj put malo ljudi, bolja temperatura, sunce u padu ka horizontu, savršeno svetlo za fotografiju, a na aparatu Sigma 10-20 koja hvata sve.

Tih sat vremena na plaži, taj spontani odlazak “negde” je, mogu sigurno reći, bio najlepši dan do sada.

Vraćajući se kod Kristine u stan, kod koje smo opet odseli, po njenim uputstvima sidjemo sa voza malo ranije, da ne moramo do centra, pa nazad do nje tramvajem, ali devojke umesto desno, okrenu levo, a pošto su se obe složile, ja nisam konsultovao GPS. Posle skoro pola sata šetnje, kad je Lita pretpostavila da se možda malo izgubila, upalim GPS i vidim da smo omašili smer. 40 minuta kasnije smo bili u stanu. Pouka priče: Ne dajte da vas navode žene.