Autobus za Estoniju je krenuo u 10 sa stanice u Rigi. Prevoznik Eurolines ima nekoliko kategorija buseva koji voze za Rigu, od kojih oni malo skuplji imaju i Wi-Fi. Dobili smo sedište na sećiji. tj. šaragama, odmah iza dvojice mladih Rusa, koji su sa trećim, koji je sedeo dijagonalno od njih, sve vreme nešto pričali, razmenjivali flaše piva i neke “žestine”, iako je konzumacija alkohola bila zabranjena u busu.
Sve vreme puta na sever ka Talinu, od zaliva Rige (tj. Riškog zaliva) nas je odvajala gusta četinarska šuma. Da GPS nije pokazivao da je iza nje more, nekoncentrisanom putniku bi lako promakli oni retki trenutci kada se na kratko sa leve strane ukaže zaliv u svoj svojoj lepoti.
Iako granice izmedju zemalja EU više ne postoje, u smislu carine i kontrole, njihovo ukidanje ne znači neophodno da vas po prelasku granice neće zaustaviti policija te neke druge zemlje u rutinskoj kontroli. Ljubazni Estonski policajac je brzo pregledao pasoše, upitavši jedino Anu sa srbijanskim pasošem gde ide, kojim poslom i koliko ostaje. Izgleda da se nova crvena farba pasoša naše zemlje još uvek nije osušila kako treba.
Putovanje autobusom od Rige do Talina traje četiri i po sata i izuzetno je prijatno, pre svega zbog prelepe prirode. Ulazak u sam Talin kao da je trajao pola sata. Primetio sam semafore, široke ulice, veći broj pešačkih prelaza, uopšte infrastrukturu koja prati urbanu sredinu, medjutim, osim porodičnih kuća nikako da ugledam neku zgradu ili nešto drugo što bi nagovestilo da smo konačno stigli.
Sama gradska autobuska stanica nije ništa posebno i nalik je nekoj palanačkoj. Upalio sam iGO kako bih video koliko smo daleko od hostela, dok je Ana otišla da promeni novac u estonske krune (EEK). iGO je pokazivao da nam je hostel udaljen 4km, što mi je bilo čudno, jer smo hostele uvek birali po kriterijumima od kojih je jedan i blizina centru/trajektu/stanici. Nisam imao učitanu Google Mapu na telefonu, a estonsku karticu za internet još nisam kupio, tako da umalo nismo krenuli na stranu koju je pokazao iGO. Srećom, spominjao sam da Lux kategorija autobusa ima Wi-Fi. Kako bi se pojavio jedan od tih autobusa, pojavio bi se i net na par minuta, dok bus ne istovari putnike i ne produži po svom rasporedu, što mi je bilo dovoljno da konsultujen i Google Maps i utvrdim da se hostel nalazi na svega kilometar i nešto od stanice, što je već bilo prihvatljivije za pešačenje sa 20kg opreme na sebi. U tome se Ana vratila nose?i veliku svotu kruna, kojima smo planirali platiti hostel. Nismo hteli da menjamo više, jer obično autobuska stanica nije mesto na kojoj je kurs najpovoljniji. Kako smo se proteklih dana teško navikavali na letonski lat, koji je jači od eura, radovali smo se prelasku na valutu u kojoj se dobije mnogo više od cifre eura koju promenimo u menjačnici.
Hostel smo lako našli, tj. ulicu i broj u kojoj je, medjutim, nekom čudnom logikom tri ulaza u zgradu nose broj 39. Kod nas bi to bili brojevi 39, 39a i 39b, medjutim Estonci nisu hteli izgleda da komplikuju. Unapred se izvinjavam ukoliko u očiglednom kontekstu o Estoniji, napišem Letonija. Prethodnih dana sam u Letoniji neprestano za Letoniju govorio Estonija, a na engleskom sam govorio “Letonija”, umesto “Latvia”, što je poprilično otežavalo praćenje razgovora mojim sagovornicima.
Na recepciji hostela nas je dočekala ne baš pričljiva Ruskinja (sudeći po imenu) i par minuta kasnije smo otključali vrata skromne dvokrevetne sobe. Kupatilo je bilo levo od sobe, u hodničiću koji su delile četiri sobe, tuš desno i ni jedno ni drugo nikad nije bilo zauzeto.
Dva sata su prošla od kako nam je autobus stigao u Talin, a Ana i ja smo grabili ka najbližem šoping centru kako bismo tamo pronašli povoljan kurs u menjačnici, pre nego što krenemo ka samom centru i starom gradu. Pola sata kasnije, u narednom tržnom centru, u samom centru grada, se ispostavilo da smo se prevarili za kurs, te da je isti bio znatno povoljniji u Viru tržnom centru. Mogli smo da uštedimo 200 EEK, što je oko 10 EUR. Brzo sam pronašao Tele2 prodavnicu u kojoj sam uzeo pre-paid karticu na kojoj neograničeno korišćenje interneta dnevno košta oko 15 EEK (skoro 1 EUR dnevno), što je dosta povoljnija ponuda od one u Letoniji, gde je ponuda obuhvatala 1,nešto EUR po danu, sa limitom od 2 ili 5GB protoka mese?no, sad sam već zaboravio, ali nije toliko ni bitno.
Dok sam čekao u Tele2, blenuo sam u veliku plazmu na zidu na kojoj su se bez prestanka vrtele kompanijine promo reklame. Ton je bio utišan, pa nisam mogao da slušam “jezik”, ali ispod je proletao titl namenjen verovatno ovakvim situacijama, pa primetih u jednom trenutku da je jedan red titla na estonskom, a drugi na ruskom. Pokupio sam karticu i izasli smo iz tržnog centra, seli da nešto pojedemo, kad sam iskoristio priliku i da ubacim novu karticu. Sve je trebalo da bude automatski podešeno, medjutim kako stvar nije radila, vratim se do njih da ih pitam za podešavanja, pa me zapade neka druga devojka u korisničkom centru. Za razliku od njene koleginice od malopre, koja je perfektno govorila engleski, ova druga me je prvo pitala da li govorim ruski, a onda nastavila na slabijem engleskom. Problem sa internetom je bio trivijalan i brzo rešen. Problem sa ruskim uporno ostaje.
Jos jedna sitnica koja mi se svidela u Estoniji, a kada je reč o cenama je to da ih izražavaju i u EEK i u EUR, što svakako znatno olakšava orijentaciju u cenovnom koordinatnom sistemu.
Dok smo sedeli u Hasburgeru, nekoj lokalnoj franšizi koja uveliko nalikuje Mc Donaldsu, listali smo besplatan vodič kroz grad koji smo pokupili na recepciji hostela/hotela. Vodič je na simpatičan način pričao istoriju grada, kukao kako im je bilo teško pod ruskom okupatorskom čizmom i uporno podvlačeći kako se od sticanja nezavisnosti Estonija okrenula zapadu. To znači da im je dupe okrenuto ka Rusiji. Nadam se da sapun čvrsto drže, jer mali znak nepažnje i eto im ruske raketne baterije ili cevi za naftu duboko u njihovoj teritoriji.
Istorija Estonije u većoj meri prati sudbinu Letonije, sa tim izuzetkom da su prvobitno Estoniju porobili Danci, a ne Nemci. Jedna zanimljiva legenda je povezana sa danskom zastavom i njenim nastankom. Danski kralj Valdemar se iskrcao u Estoniju i zaratio sa lokalnim plemenima, jer ista nisu hteli da predju u Hrišćanstvo. Opkolio je Talin i lokalna plemena se na kraju predaju. Medjutim, kad je danski kralj to najmanje očekivao, lokalci se udruže i napadnu danski kamp, pobiju većinu vojske, zamalo i samog kralja, ali se on i deo vojske spasi, pa u nastavku bitke se pomoli bogu da mu ovaj pomogne i tada sa neba padne u njegove ruke crvena zastava sa belim krstom, dizajn koji će kasnije preuzeti sve nordijske zemlje. Naravno, sa “Daneborgom”, kako se zove ta zastava, skill mu se povećao za +3, strength za +4, dexterity za +3, a stamina za +5 i pobeda je bila neminovna. Kasnija istraživanja pretpostavljaju da se ta bitka odigrala ne kod Talina, već kod Viljandija, gradića u koji mi idemo na kamp.
U vodiču smo videli da osim što su “izumili” Skype, što im niko ne osporava, Letonci Estonci (hvala Ana) tvrde da su oni izmislili i marcipan. Navodno je neki šegrt trebao da umesto svog gazde, koji se uprpao, za nekog onovremenog Miškovića trebao da spremi neki lek za “Miškovićevu” boljku, ali uz prethodnu obavezu da i sam proba taj “lek” (zato se gazda i uprpao, pa posao uvalio šegrtu), pa je šegrt lukavo sve sastojke zamenio slatkim sastojcima. Kad je “Mišković” probao “lek” isti mu se toliko dopao da je odmah otkupio sva prava za proizvodnju, kupio pola lokala u Knez Mihajlovoj, odmarališta na moru, placeve na Novom Beogradu, raspale fabrike po “južnoj pruzi”, a kažu čak i privatni avion… Toliko mu se dopao taj slatkiš, koji se zove marcipan.
Štampani vodič nam nije rekao da se samo 31% Estonaca izjašnjava kao religiozno, odnosno da pripada nekoj crkvi. Da li je to posledica “pozorišta u kući” kojeg su imali sa velikim bratom ili su ljudi batalili religiju okrenuli se sebi i svom kljusetu, ostalo mi je nepoznato.
Šetajući se centrom Talina, starim gradom, koji je opasan zidinama i u kome je sve vrlo autentično, oboma nam se javila asocijacija na neki stari grad na Mediteranu. Kamene ploče po kojima gazimo, stare kuće uredno sredjene i renovirane, radnje koje nude suvenire, male bašte kafea, stidljivo ogradjene i ponekad zakamuflirane u zelenilo ne ometaju uživanje šetača u špartanju ulicama. Tada se setim Zmaj Jovine u Novom Sadu i toga kako šetač mora biti obazriv, jer bi se mogao saplesti i upasti u nečiji “kafučino”.
I slično onome što je Dugme nekad pJevalo: “Ljeto, avgust, naivne Švabice jedre. Šezdeset druge, šezdeset treće kad ste mladi bili.” tako su se i ove lepe Estonke (a i Estonci su lepi, baš onako po Ewelininom ukusu) šetale u srednjovekovnim ‘aljinama, reklamirajući obližnju tavernu ili vam nudeći bademe uvaljane u cimet i šećer. Mladi Estonac je odmah pored kule starih gradskih zidina pravio novac od bakra, udarajući velikim maljem kalup u koji je prethodno ubacio bakarnu pločicu. Sličan suvenir možete kupiti u mnogim srednjovekovnim gradovima. Ovaj put sam preskočio talinski bakrenjak, jer sam već u dzepu nosio riški, a kod kuće me je čekao poljski. Valja se nešto i uštedeti. Momenat koji mi se nije svideo je postojanje “uniformisanih” ljudi, uglavnom mladići i po koje devojče, koji su vas presretali i vabili u njihov restoran. To me je podsetilo na Tursku, u kojoj ispred vas iskoče crnomanjasta momci, pa nikad niste sigurni da li će izvući “ćakiju” i tražiti vam pare ili će probati da na 15 jezika upitaju odakle ste, da bi zatim ponovili “Seerbia” i onda vas na engleskom počeli ubedjivati da treba da udjete baš u taj njihov restoran…a čudi me da do sada ni jedan pri ubedjivanju nije potegao i pomenutu “ćakiju”.
Iz nekog principa, koji kaže da u centru turističkog mesta ne jedeš, ukoliko to nije McDonalds, odlučismo da se prošetamo do najvišeg dela starog grada, a da u povratku jedemo u nekom restoranu u koji nas niko neće uteravati.
Nekoliko kamenito popločanih ulica kasnije bili smo na terasici sa koje se pružao divan pogled na zalazak sunca na jednoj strani i grad sa tornjevima crkava na drugoj. Voleo bih da znam i koja je koja strana sveta billa, medjutim, ono što su nas učili u školi, da sunce se sunce radja u Sovjetskom savezu, gde ga proleterijat svake noći kuje do zore i da nestaje na zapadu, gde ga jevrejski lihvari i masonski bankari rasparčaju svake noći, ovde nije vredelo. Ovde su i istok i zapad i priče ustvari sever, tako da verujem da ovde decu u školi uče da sunce pravi Deda Mraz, koji ustvari u zoru baci plameni bumerang, koji mu se naveče vrati, a par kasnije ga Deda Mraz opet “baci” i tako dok se “ne onesvesti”, kad nastane zima i sunca nema jako dugo.
A arhitektura grada je zaista jedinstvena. Video sam ih mnogo, ali ni na jednom mestu toliko starih privatnih kuća. Stanete ispred jedne kuće, pogledate je i pomislite kako je lepa, pridjete tabli, očekujete da cete se iznenaditi i pohvaliti je kad vidite da je izgradjena 1750. godine, a onda se zabezeknete kad vidite da je napravljena 1550.
Za večeru smo se odlučili posetiti restoran Kloostri Ait, čije ime u prevodu znači “Manastirski Ambar” i nismo se pokajali za izbor. Cene su duplo skuplje nego u Srbiji i što se pre na to naviknete i prestanete sve preračunavati u blisku vam valutu ili u broj radnih sati potrebnih da taj novac zaradite, biće vam sve ukusnije i prijatnije. Ana i ja se sad šalimo da jedva čekamo da se vratimo u Srbiju pa da odemo negde na biftek “za male pare”.
Dve ulice vode sa vrha starog grada u njegovo podnožje, a zbog medjusobnog položaja ih zovu “noge”, jedna je kraća, a druga duža noga. Gledajući posle kartu ispalo je da smo nas dvoje, kao neki kamenčići iz bubrega prošli nekom srednjom nogom i opet smo se našli u hotelu, u kome su svi natpisi na estonskom, ali gde svi govore medjusobno na ruskom. Kao da smo došli u Stari Rim, gde je sve napisano na latinskom, a svi parlaju neki “aškalijski” jezik.
Tallin, jedan od najljepših gradova koje sam posjetio :-)