This post is part of a series called Duge zime

Planiranje zimovanja

iliti Ja nisam tako neozbiljan i radim od 9 do 5

“E, hoćeš sa nama na zimovanje, idemo na Zlatibor sada polovinom decembra?”, upita Miša, na nekom od četova.”

“Ma daj Mišo, pa neki od nas imaju i ‘prave’ poslove i nisu freelancer ‘programatori’…ali možemo od feb’uara, kad prestanem raditi”, dočekah spremno, ali i da tada pola u šali, pola u zbilji. Ja i zimovanje. Kao neko ko je pola života proveo na brdovitom Balkanu, podtipa ‘Dinarski krš’, odlazak u planinu je bio više simboličan gest povratka zavičaju, starom kućnom pragu, babinoj preslici u uglu, drvenoj kolevci pokraj prozora koji ne dihtuje, ognjištu ‘nasred’ sobe [zatvara sliku ‘Vukova kuća u Tršiću.jpg’] nego beg iz ‘urbanog’, beg iz miljea gde je se slušaju pesme koje pevaju o preljubi, izdaji, rezanju vena (popreko), o kulinarstvu (mešaj, tresi, mesi, i poneki koji je zapek’o…) i o odvaljivanju od alkohola da sve sve pobrojano zaboravi. Znam da ima i drugih motiva, karikiram.

Lezi uštipku da te jedem

Ali februar se približi i tako i plan da se ide na Zlatibor, koji postade favorit, u odnosu na Jahorinu, jer su na Zlatiboru staze bolje za početnike, postade sve izvesniji. Treba mi bord, trebaju mi čizme za bord, treba mi bolja jakna, treba mi kaciga i naočari, rukavice, GoPro, selfi stik, mount za kacigu, mount za čizmu, mount za krilo aviona…morao sam se obuzdati. Jedared sam tako kupio klizaljke, pa otišao svega par puta na klizanje. Jedared sam doduše tako kupio i bicikl, pa sam ga vozio od Beča do Ankare, od Frankfurta (SFRJ Njemaćka), preko Luksemburga, kroz Francusku, opet Nemačku, Švajcarsku, Lihtenštajn, Austriju, opet Nemačku, Austriju, opet Nemačku, opet Austriju, Slovačku (nismo više išli kroz Nemačku, Tita mi) i Mađarsku (gde smo morali obustaviti putovanje jer je Mađarska jedna ciklo-netolerantna zemlja…pa, ni izbeglice baš ne voledu). Jesam li vam ikada rekao da smo moja bolja polovina i ja pored ovog gornjeg repetitivnog puta prošle godine odvezli i ciklo turu od Madrida preko Bilbaoa, stazom ka Santiago de Komposteli, a zatim kad smo se zapljunuli kod Svetog Jovana (Santiago, prim. aut.) otišli smo dalje na jug, ka Portu i Lisabonu, da se nadivimo onim stotinama kilometara kaldrmisanih puteva (jebala ih kocka, prim. aut.). Nisam? Šteta, to bi bio dobar putopis. Elem, nije da se hvalim, ne mnogo, nego hoću da kažem da je meni najbliže to sam u poslednjih 20 godina prišao zimovanju bilo otvaranje zamrzivača i vađenje porodičnog sladoleda (ne računa se da je porodični ako nema kilu i po), a zatim duranje one studeni dok rezbarim svoj put ka dnu (posude, prim. aut.).

Opremanje

iliti Imate li i gurtne za cinculator

Jedna od mojih mana je da mi treba specifičan uvod u nove početke. Ako je reč o sportu, onda je to oprema. Kupim bicikl, pa mora i bidon (flaša za vodu, prim. aut.), pa mora i pak treger, pa mora i svetlo, koje nije došlo jer sam uzeo MTB, pa i blatobrani, pa i zvonce, ali da nije zvonce, već trubica kao iz Maratonaca, pa GPS da me navodi, pa set alata, set rezervnih guma, pa garderoba za leto, pa garderoba za zimu, pa kaciga i naočari, pa trista čuda. Krenem na kuglanje, pa pored kugle trebaju i cipele, pa i torba za kuglu, pa rukavice, pa sprej za cipele, pa sprej za rukavice, pa majica sa Miley Cyrus kako jaše kuglu, pa set DVD-jeva sa Velikim Lebowskim, pa… Mislim nikad nisam kupio ni kuglu, ni išta od navedenog, ali da jesam, posedovao bih i sve ovo iznad.

Moj kolega iz firme, gosn. Manki, mi obeća pozajmiti svoj bord, on je malo viši, a ja malo puniji, pa sa kosmičkog aspekta dođe to na isto. Posle sve one priče o različitim tipovima bordova, rokerima, kamberima, kamber-rokovima, rok-klajmerima, kjukamberima, bi mi drago to imam dasku i to mi je što mi je. Kod brata bezecovah kacigu i rukavice (on je već poznat skijaš…znaju ga svi iz gorske službe i sve tete iz saniteta), dok jedna šetnja do Decathlona ovaploti narandžastu jaknu, aktivni veš, termo čarape i neke druge sitnice. Veče pred polazak se Miša, Micka i ja pokupismo i odosmo u grad da iznajmim čizme za bord. Dobro veče, dobro veče, mi biHsmo čizme…Izvolite imamo ove. A izbor, jedne prljave, koje je prethodni renter vidno iznerviran nedostatkom snega tamo gde je već bio, okupao u nekoj brljugi i tako ih štrokave vratio, a druge koje kao da su pravljene po uzoru na one betonske čizme koje neke čike italijanskog porekla u američkim filmovima stavljaju oko nogu drugim čikama koji su ili mnogo znali ili mnogo pričali. Ajde, taj model Tuč 2017 mi je bio malo komotniji, pa uzeh njih, a onda naš trojac odzuja do druge radnje da se pogledaju kacige za ostatak ekipe (valja se GoPro zakačiti na nešto, jelte). Mi tamo, kad ono u radnji jedna ne tako mala gleda u mene. Ja pogledam u nju, pa skrenem pogled, pa opet na brzinu vratim pogled, ona i dalje gleda u mene. Kao i da mi se osmehuje. A riđi pramenovi vire iza crnine u koje se zavila. Mislim se, tako mlada, a već Mađarica. Šacnem je još jednom, rekao bih da je prava za mene. Uzmem je pred svima, polegnem je na pod i nataknem je. A ona mekana unutra, sva me neka milina obuze. Uzmem je za one narandžaste pramenove, potegnem i nabijem nogu do kraja, svih 30 cm. Miša ne može da veruje, sve vreme mu govorim da mi je dužina 28, a sada kao odjednom 30 cm. Ali ja inistiram da su ovo prave čizme za mene i da mi se sviđaju i da me briga što sam stupio u obligatorni odnos u drugom lokalu, uzeh ove sa narandžastim pramenovima i boa coilerom i uz jedno izvin’te, ali našao sam druge, vratih Tuč 2017 model u prethodnu prodavnicu. Kao šlag na tortu zvanu blagovremeno planiranje, Miša to veče kupi sebi jaknu, a veče se završilo jednosatnom debatom da li treba ujutru u 6 da idemo organizovanim prevozom ili mojim kolima. Moja kola it was.

P.S. Svi koji nisu primetili da u gornjem nabrajanju nisam spomenuo ski pantalone, u narodu poznat kao šukavac, da znaju da bi im se dupe smrzlo bez istog. Nekom igrom slučaja imam šukavac već 6 godina i nikada ga nisam nosio. Aaaw, biće mu ovo prvo zimovanje.

P.P.S. E da, ne idemo na Zlatibor, jer su nas ispalili za smeštaj, već na olimpijsku “ljepo’cu” Jahorinu (u Bosansko-Gorskom se to izgovara Jahor’na, dok se na Hercegovačko-Crnskom to izgovara potpuno druKćije, nikad ne biste pogodili, Jahor’na).

Polazak – Dolazak

iliti Đe’š na plan’nu bez lanaca

Miša the intel gatherer je rekao da se na planini očekuje sneg u poslepodnevnim časovima, te se nismo mnogo zadržavali po gradu, otšili smo samo do jednog bankomata, pa do drugog, pa do AMSS-a, pa da kupimo nešto hrane, pa da odnesem tetki lek, da se kandidujem za predsednika, jer izgleda to niko neće, i onda polako krenusmo. Sestra Austina Powersa nas je svojim unjkavim glasom navodila preko Šapca i Loznice, pa pored Zvornika, duž Drine, a nebo je sa kiše negde usput prešlo na sneg, dok je vozač Ledo kamiona toliko žurio, da mi je sada žao što ga ne snimih i poslah e-mail Ledo upravi, da vide kako je požrtvovan i kako se brine da mu se sladoled ne otopi u hladnjači.  Kako nam stomaci u sinhronizovanoj akciji sugerisaše da bismo možda hteli da zastanemo nadomak Sokolca, na ćevape ili neku drugu termički obrađenu životinju, stadosmo kod ‘Kuma’ gde smo našli ponudu koju je dobro što nismo odbili, jer se naslagasmo i ćevapa i kiselog mleka i nekog ceđenog soka od jabuke, koji je, kao i svaki Apple product, umalo bio seme razdora između ovo dvoje mojih sapatnika.

Nastavljajući ka poznatom središtu kulture, velikom komercijalnom i industrijskom centru, Bosanskom Vavilonu, Palama, počeh da osećam kako kontrola proklizavanja asistira i dozira snagu na prednjim točkovima. Uz visoke četinare pokrivene kokainom, proveravam koliko pratite, sve češći motiv su bili i automobili i kamioni, šleperi i avioni (rima, rima, druže moj, da li čuješ jecaj moj, iživlj. aut.) u suprotnim trakama, u svojim trakama sa sva četiri, u ‘jendeku’ pored puta, Slovenci koji stanu na pô trake da stave lance, Bosanci koji stanu na po trake da izađu iz kola i stave ruke u džepove… Da mama, vozio sam polako, skoro nikad u trećoj, stalno prva, druga, prva, druga, nikad kočnica, samo kočenje motorom, uz Mišinu povremenu asistenciju, kada iskoči i pogura na kontra stranu kad kola krenu u provaliju, kod vrištanje iz kabine nadjača arlauke motora i točkova koji se okreću u mestu. Ono, klasika. Bosna.

Na putu za Jahorinu

Evo i Jahorine, evo i policajca, ruke u “đepov’ma”, ide džadom. “Izvin’te, jarane, je li blizu ova vila Dan’ca?” upita Miša na tečnom Bosanskom. Godine vežbanja uz Nadrealiste se konačno isplaćuju. (Račun je iznosio 4 Đe ba zapelo, 13 Koga ti foliraš i 7 Daj šta daš!). “01010011 01101100 01110101 11000100 10001101 01100001 01101010 01101110 01101111 00100000 01111010 01101110 01100001 01101101 00101110” odgovori policajac u binarnom kodu, što bi se u slobodnom prevodu moglo prevesti kao “Slučajno znam.” “E haj nam onda ponesi ove stvari, bolan” reče Miša policajcu u nekom paralenom univerzumu. U ovom smo mu se zahvalili, da bismo se izgubili opet nekih 200 metara dalje. Hilfe, hilfe, gur, gur, malo levo, pa desno, ali paljanski Gandalf učini poslednje brdo izrazito strmim, a sunce koje je počelo da topi sneg još juče, traljavo je odradilo posao, pa je hladno vreme samo poledilo onu vodu, a onda površinu zamaskiralo slojem snega čija je debljina obrnutno proporcionalna debljini usne gospodina Vožda. Za one sa društvenih smerova, to je bio izuzetno tanak sloj. Ja bih da samo poručim vrhovnom štabu kopnenih snaga da ću po sertifikat da sam položio za vožnju tenka doći čim se vratim sa zimovanja. Neverovatan osećaj kada ubaciš u rikverc, pa rotiraš kola tako, kao da gusenice tenka okrećeš u suprotnim smerovima. Dani provedeni u tenkovima na Indaru, Esamiru i Amerishu ([planetsideRantON] sad nekako vidim da su naredni kontinent komotno mogli nazvati i Meho, uklopilo bi se [planetsideRantOFF]) su bili potpuno opravdana investicija. Traction control mi se nije isključivao, a još manje zajurivalo u rikverc, pa tako uzbrdo, a sve su to fore kojima su se poneki služili da savladaju paljanskog Gandalfa i njegov čuveni “Ti ne’š proć’!” uspon. Na kraju pozvasmo našeg domaćina koji dođe po nas u nekom golemom Nissanu, te kako nismo mogli namontirati lance 15ke na moje 16ke, predloži on da parkiramo kola na velikom parkingu, podno žičara (setih se manastira Žiča, boštipomozi). “Aj ti zamnom”, reče on, 10 sekundi pre nego što je i njegova lađa proklizala, a on se dokliza na moj branik sa svojim dupetom od 2 tone. Sreća, pa je jedan od aduta mog auta veliko dupe, pa nije bilo nekih duPljih posledica.

Kako smo ušli u apartman, krenuli smo sa uobičajenim ritualima. Koja je šifra za Wi-Fi, izuvanje, jedenje čokolade, skidanje rančeva sa ramena, skidanje poslednje epizode omiljene serije, skidanje jakni… Gdje su mladi, tu je i šala, što reče na eminentni dr. mr. iz Nadrealista.

Iako sam bio lenj od vožnje i cimanja oko kola i žimskih čarolija poslednjih sat vremena, prihvatih Mišin poziv da odemo i overimo staze. Ajde, ponećemo i bordove, možda će mi pokazati kako stati, kako ovo ili ono. Došli mi na stazu, uvezao ja jednu nogu, pa se drugom odgurujem. Pratim instrukcije. Ok, nije teško. Ajde uvežem i drugu nogu, napred, nazad, stop i okret, malo po malo, pad po pad, uglavnom na dupe, spustih se ja uspešno i neočekivano do dna staze. Usput dobih i pohvale od nekih Slovenaca koji su se penjali uz stazu, kad su čuli da mi je prvi put. A pohvala od Slovenaca kada se radi o zimskim sportovima nije mala stvar. Oni su nam dali Bojana Kriažja, Primoža Peterku…a uzeli Đuru. Kad bolje bolje razmislim, Nazaj k nam Djuro!

Povratak u smeštaj, koji je bio na 700 m vazdušne linije, je potrajao sat vremena. Ono, preko preče, naokolo brže. I tako ova priča naraste na 2000 reči. Da me sada “pročita” Persida, profesorica iz gimnazije, opet bi mi trojku dala. Međutim, ni trojka iz faternjeg ne može da pokvari desetku koju je dobio taj dan.

Hajlajt i odlazak

iliti ‘Oće l’ to omladino!

Jahorina u magli

Narednih 5 dana je proteklo u šali, otkrivanju crvenih staza, kritici plavih staza, koje se izgleda zovu plave jer su zaleđene i jer se tamo vrlo lako slomi vrat, jedenju telećih mišića sa kajmakom, savlađivanju Mankijevog borda (hvala Manki!), jedenju uštipaka sa kajmakom, pomalo radeći izjutra pre odlaska na stazu, jedenju ćevapa…ono, zimske čarolije. Utisak iskusnijih mi drugara je da je Jahorina neukroćena i veća avantura od Zlatibora, koji čuva Taru, i Kopaonika, koji misli da je Garmisch-Partenkirchen (počeli su od cena, pa tu i stali).

Od padova bih izdvojio posebno jedan, gledali ste ga verovatno, Pad crnog sokola. Dobar film. Od svojih bih izdvojio pad kada mi se bord zakopao ivicom u vlažan sneg i stao u mestu, a se pružio koliko sam dug tolikom brzinom da nisam imao vremena ni ruke raširiti. Padoh na ruku koja mi izbi vaduh iz pluća da nisam mogao disati. I ležim ja tako, jedva se okrenuh na leđa, ne znam šta se dešava, usta otvaram, ali ni mûka, ni daha. Nailazi neki deda na skijama i pita “Je li umor omladino ili…”, a ja zevam i gledam ga te nekako uspeh da procvilim: “Umor deda, umor…”. Samo reko da ne krene da mi daje veštačko. Deset sekundi kasnije diše se opet punim plućima. Pozdrav dedi od omladine.

Kad je vreme za skijanje posustalo i krenulo vreme za Šljapka Barića, prodasmo naše ski-pasove nekim našim rohanima, koji su se došli naliti se raznim etanolima (uglavnom od šljive), natankasmo jeftinog bosanskog dizela i vratismo se živi i zdravi kućama. Moja je uglavnom na Indaru.

Jahorina, Ogorjelica (1915m)

P.S. Hvala Lazi na propoveci čije me je ime inspirisalo.

P.P.S. Ispravno je i “propoveci” i “pripovetki”.

This entry was posted in travel

Leave a Reply

%d bloggers like this: