Rošija Montana i Đeamana

By mario
This post is part of a series called Upoznajmo Rumuniju

Planina u Transilvaniji koja se zove Rošija Montana (Roșia Montană) je u vreme Dačana bila poznata po zlatu. I u vreme Rimljana je bila poznata po zlatu. U srednjem veku je bila poznata po, pogađate, zlatu. U doba industrijske revolucije je bila poznata po zlatu, ko bi rekao. Ali, baš nekako sa mojim razmišljanjem da se preselim bliže Transilvaniji, Rošija Montana postade poznata po jednom skandalu. Skandal nije imao veze sa mnom, barem ne direktne.

Što Rimljani poželus, to Rimljani i dobijus.Rimska poslovica (verovatno)

Ali, da se osvrnem malo na širok osmeh i zlatan zub, od zlata jabuku i sve druge stvari koje su se svojevremeno mogle praviti od zlata. Na teritoriji Rumunije su nekada živeli Dačani, u čiju čast su marku kola nazvali Dačija, što je do 2004. godine dovodilo do velike seizmičke aktivnosti u grobovima Dačana, koji su se u njima prevrtali, jer…Dačija, međutim, kad su u Dačiji počeli da prave normalna auta i Dačani se umrtviše, pun intended.

Dačije osvajaju Evropu
Dačije osvajaju Evropu

I ti Dačani su svojevremeno kopali zlato i to revnosno, ali se nisu nešto pretrgli sa potrošnjom istog. Imali su svoje zube i jeli neprskane jabuke. A zlato se hordovalo. Kažu da je njihov kralj Decebal naštekao, jedni izvori kažu 150 tona zlata, dok drugi kažu 450. E sad, ne bismo mi znali koliko je on bio težak, da to nekako Rimljani nisu saznali (zahvalite se Herodotu, Pliniju i Titusu Liviusu, koji su tobože pišući putopise, izveštavali cara gde ima šta po belom svetu….a i ja bih iskoristio priliku da pozdravim ovog što može brže, više i snažnije, i da mu kažem da ovde baš i nema ništa posebno, da ne dolazi i ne kandiduje se za preCednika i ovde). Što Rimljani poželus, to Rimljani i dobijus (mora da je svojevremeno postojala takva izreka), te oni krenuše sa par legija da stave šapu na ovu planinu i na Dećebalov zlatni štek. Nije razlog uopšte bila činjenica da ih je Decebal stalno čačkao napadajući pogranična područja, jok. I, ajde, dokopali se oni planine, rudnika, zlata, osnovali naselje Alburnus Maior (koje danas nosi ime Rošija Montana), dokopali se i lepih Rumunki, pardon, Dačanki (kojima je ovo bila poznata pick-up linija) i bejahu toliko srećni da su odlučili da građani Rima ne moraju da plaćaju porez godinu dana. Kad prenesete to u savremene razmere, Ameri su osvojili Irak, Libiju, Kosovo, Siriju, celu Centralnu Ameriku (preko one organizacije, snajka), a porezi su ostali. Možda čekaju da kompletiraju album Severnom Korejom i Iranom.

Međutim, ne ostaše Rimljani nešto dugo, posle 500 tona iskopanog zlata, 500 pišem, 150 pamtim, te odoše posle 160 godina. A Dačani pokupili sve što se može pokupiti, od jezika, pisma do identiteta. Mi smo recimo naš posao s Turcima odradili poprilično “hatljavo”. Alaha mi, nit smo jehzik usvojili kako treba, nit imena, nit kulturu, vala insan ne zna šta reć’. Ostale samo sarme. Koje pojedinci nisu probali, a otišli su. I burek. A ni taj burek ko insan, već izbahcili meso, a počeli stahvljati kojekakhva punjenja. Šta je sledeće, burek sa makom. Ej, Lale, nemoj da vas sanjam!

Danas Rumuni, oni kojima hipofiza pojačano luči na pomen etnosa, vole da potegnu i Dačane i Rimljane. “Nismo se dali lako, ali kad jesmo, onda smo postali veći Rimljani od Rimljana.” Koliko je “danas” veza između obe krajnosti jaka može se videti i po odnosu Rumuna ka vođama tih davnih ratova. Simpatično je videti recimo na jednoj novčanici iz 1915. i Trajana i Decebala. Ili u gradu Bradu, gde se nalazi vrlo lep muzej zlata, na glavom trgu videti jednu statuu posvećenu dačanskom vuku, uz Herodotov citat koji kaže da su Dačani najhrabriji i najpravedniji od svih Tračana, i preko puta nje statuu posvećenu rimskoj vučici (i latinizaciji).

Spomenik dvema različitim kulturama, Rimskoj i Dačanskoj
Spomenik dvema različitim kulturama, Rimskoj i Dačanskoj

Pade mi na pamet neka paralelna istorija, gde su na novčanici od jednog novog dinara i Tito i Čiča.

Pomenuti muzej zlata u Bradu (rum. “brad” znači četinar, tačnije jela) pored obimne kolekcije zlatnih uzoraka iz različitih rudnika (nisam ni znao da se zlato može toliko razlikovati po boji “kože”, ko ljudi, boštipomozi), ima još veću kolekciju minerala i različitih ruda. Prava uživancija. Ima i par uzoraka iz Srbije, kao i iz “srca Srbije”. Ulaznice su 15 RON za odrasle i 5 za decu (malo više od 3 i 1 EUR).

Nazad u rudnik, tj. na rudnik. Kako je vreme prolazilo, tako su se smenjivale velmože, uglavnom nemačke, dok su poslednji pravi su bili ovi koji su igrali za FK “K-und-K Monarhija” iz Beča. Međutim, Vreme im je, u duplom pasu sa Prolaznošću, uletelo klizeći pod prečku i carstvo je puklo u polufinalu (fudbalske metafore?!, mora da sam se otrovao nečim u rudniku danas, pu pu). Posle njih pravo da kopaju su stekli lokalci, po tačno određenim smenama, rasporedima, ali za svoj džep. Koristili su male uljane lampe i uspevali su da iskopaju po pedalj u dubinu za 6 sati. U zidovima galerija se i dalje nalaze mala udubljenja u koja su se stavljale lampe. Kad se lampa zagasi bilo je vreme da se krene napolje, em ne možeš da kopaš u mraku (nijesi krtica!), em niko od komšija neće da kaže da si kopao više od drugih (tek mi sada pade na pamet kako je ova rečenica neprevodiva na Gorsko-Crnski jezik, čuš kop’o, pa još kop’o više!).

Replika uljane lampe i pedalj u dubinu
Replika uljane lampe i pedalj u dubinu koliko su mogli da iskopaju u jednoj smeni

Onda došli komunisti, pala žvaka “ma šta ćete vi drugovi lokalci da kopate, evo osnovaćemo kombinat, a vi ćete lepo dobiti posao u njemu!” I dobilo njih skoro 800 posao u kombinatu. Išli da kopaju, ali za državu. Ko nije hteo, išao je da tuca kamen, isto za državu. Šalu na stranu, pre toga se jedan vrh planine zvao Ćetate (rum. cetate = tvrđava), jer je izgledom podsećao na vrh tvrđave (zahvaljujući načinu kopanja, koji su praktikovali još u doba Rimljani, kada bi iskopali rupu, u njoj založili vatru, pa kad se kamen ugreje, zalili bi ga sumpornom vodom, pa se lakše kopalo. To je bio stari površinski način kopanja. Tradicionalni je bio u jami, gde su se lovile zlatne žile, a kasnije se razvio i metod gde se izvlačio kamen koji se drobio i tako dolazilo do minornih količina zlata (2-3 grama zlata na tonu ili više izvađenog kamena, kad im nije išlo, pa do 100 grama kad im se posreći). Međutim, 70-ih su promenili pristup, umesto kopanja u jamama su prešli na površinski kop i od tada planina ima izgled kakav ima danas (mada se kažu kopalo i dalje na “crno”). U međuvremenu, država posustala, rudniku trebale sve veće subvencije, pa se kopanje zlata i ostalih ruda obustavilo 2006. baš pred ulazak Rumunije u EU. Koincidencija? Složio bih se sa drugom Čvorovićem, nije koincidencija. Mislim, hoće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta!

Koliko je ko iskopao možete videti na donjem grafikonu (levo).

I sada priča o onom skandalu sa kojim verovatno nemam veze. Gabrijel od Kanade i neka lokalna kompanija odlučili da ponovo pokrenu kopanje zlata. Ono, prava za kopanje kupio Pera, pa prodao Miki, pa Mika prodao Mariu, pa Mario prodao Gabrijelu, koji će kao to da iskopa na brzinu, pa da napravi posle parkove, jezera i svima da procveta. Naročito Gabrijelu. Inače, Rošija Montana važi za najveće evropsko nalazište zlata (procena je da ima preko 450 tona zlata i mnogo drugih plemenitih metala), međutim, njihova ekstrakcija bi dovela do uništenja planine i kulturnog nasleđa. Nalazište je bogato i gvožđem, čija ruda planini daje crvenkastu boju. Otuda joj ime na rumunskom znači crvena planina (bukvalno bi bilo “munte roșu“), na mađarskom Krvavi potok (naš Bubanj potok je dobro još i prošao), na nemačkom Zlatni potok, a na kanadskom se planina zove “Daj da ih presvučemo, šta oni znaju”, međutim, znadoše Rumuni, pa se pobuniše i ne dadoše da im se proda baština. Bojali su se da se ne unište rimske galerije i da se zemljište još više ne zatruje. Političari su im korumpirani za sve pare (pun intended, #2), pa se sličan scenario, kad su političari ‘teli, ali narod nije, ponovio skoro, krajem 2016. i početkom 2017. kada su političari doneli zakon kojim se legalizuje korupcija.

U gradiću Rošija Montana se nalazi muzej posvećen rudniku, ali kao i rudnik, muzej ne radi. Otvorila ga je jedna od kurta-murta kompanija koja je radila sa Gabrijelom, ali kako je priča o brzom bogaćenju propala, oni stavili ključ u bravu muzeja. Priručni muzej koji se može obići se nalazi pored ulaza u Alburnum Maior, rimsku jamu, na oko 1 km pre centra varoši, a održavaju ga dvojica bivših zaposlenih u rudniku. Jednog od njih, Vasilea, smo imali priliku da upoznamo i bili smo oduševljeni energijom kojom je čovek prenosio priču o istoriji rudnika.

Vasile, vodič kroz stari rimski rudnik
Vasile, vodič kroz stari rimski rudnik i ulaz u isti

Vasile nas je poveo strmim stepenicama nekih 30 m ispod zemlje i pokazao rimske jame, koje oni zovu galerijama (u mom selu se galerijom zovu ona mesta za koja svi znaju, a u koje niko ne ide, u kojima se nalaze slike i ponekad predmeti izrađeni od strane ljudi koji ne znaju da rade nešto konkretno, pa okrenu na umetnos’…šalim se, moj naklon, ljubim ruke). Dužina galerija je oko 200 m, tj. toliko je otvoreno za javnost. Rimljani su iskopali ukupno oko 7 km, a mreža hodnika je u srednjem veku narasla na 80 km. Tj. nisu Rimljani kopali, nisu nešto bili u fazonu da se zavlače po vlažnim i mračnim jamama, već su doveli Dalmate i Ilire da kopaju za njih.

Četiri kilometra od kopa Rošija Montana se nalazi mnogo veći kop, Rošija Pojeni (rum. Roşia Poieni, crvene poljane), koji je nalik mesečevom krateru. Krajem ’70-tih drug Čaušesku (aha, mislili ste da može priča o Rumuniji bez njega!) je odlučio da Rumuniji treba još bakra (turcizam), te da se počne sa eksploatacijom na lokalitetu Rošija Pojeni. Svaki rudnik prate i jalovišta, gde se odlaže mulj i otpadna voda, pa tako i ovaj, a za jalovište je izabrana kotlina u kojoj se do 1977. nalazilo selo Đeamana. 400 porodica je raseljeno, a od sela je ostao samo tužan krov crkve koji viri iznad otrovne vode. A boje vode magične, nalik onim koje vidimo u Stubovima stvaranja. O “čeme” ja to, videćete malo kasnije.

Rosia Montana - Rosia Poieni - Gearmana

 

Par fotografija iz vazduha…

Ostatak fotografija sa Rošija Montane i Đeamane je na Flickru, uključujući i one iz muzeja.

I za kraj poslastica, moj prvi pravi pokušaj u video editingu :) Rezolucija je 4K, pa slobodno ožežite po ful-skrinu.

 

Do neke naredne avanture, ostajte mi zdravo i uzbrdo brzi.

This entry was posted in travel

Leave a Reply

%d bloggers like this: